Broj 150
Početna > Intervju > Nisam umela da se udam iz računa

Inertvju : Vesna Radusinović

Nisam umela da se udam iz računa

Ova smela dama, odavno je shvatila da joj pisanje nije samo odbrana od tzv. džetseta, hobi ili avantura jer od svojih bestselera prilično dobro živi. Iako šmekerski stvarnim likovima skida godine i kilograme kako ih javnost ne bi prepoznala oni sami kupuju njene knjige potajno nadajući se da će se pronaći među koricama.

Važite za osobu koja nema dlake na jeziku. Jeste li nekada zažalili zbog toga?

Naravno da nisam. Ne žalim ni za čim i ni zbog čega jer verujem da se sve dešava onako kako treba i kako je negde, na samom našem rođenju, zapisano. Moja pokojna baka, Crnogorka, govorila je da imam jezičinu kojom bih mogla tri puta da se obmotam, da pretekne do Lovćena, a možda i u mašnu da ga zavežem. Uopšte se nije šalila! Mislila je da previše vidim i svakakvog đavola znam za svoje godine, ali to nisam doživljavala kao grdnju ili nešto loše, nego kao kompliment. Uvek sam cenila ljude koji vide ono što drugi ne vide, koji čitaju nenapisano, imaju stav i znaju da ga brane. Ne dopadaju mi se nikako ideje većine, pa ni ona o opštoj ljubavi, kada vas svi kao vole, žale ili razumeju. To je dobar razlog da se zapitate da li je sve sa vama u redu.

Nazivaju vas i drčnom, doživljavate li to kao kompliment?

Ako je drčnost buntovništvo, nepristajanje na pravila većine i odbijanje da se utapam u hirove i virove gradskih priča i skandala, vrlo sam drčna. U nekulturnim usmenim i pismenim sesijama ne želim da učestvujem, ni na jedan način. U svetu poznatih obično svi o svemu imaju mišljenje, ali ne i zanimanje, to bi valjda bilo previše. Em poznati, em još nešto rade. Pri tom je pitanje njihovog obrazovanja, pa i opšte kulture, vrlo diskutabilno, i prosto sam nekada primorana da se branim od količine gluposti kojom zrače vedete tzv. džet-set sveta. Najbolji način da se odbranite jeste da im odmah stavite do znanja s kim imaju posla, jer posle nemate problema. Zato, u svakoj prilici volim da se ispričam sa Acom Lukasom i sa talentovanim i pametnim Oliverom Mandićem, ali ne i sa drugima, jer nam nisu zajedničke teme, a ni interesovanja. Moj je sistem i princip da nikoga ne diram i ne napadam prva, a ako neko želi da ratuje sa mnom, nema povlačenja. Ne ide mi uz karakter a i gene Ražnatovića, koji jesu dobri i časni ljudi, ali ne daju na sebe. Po cenu života ne odstupam ni pedalj sa svoje teritorije. Ne kažem da je to naročito pametno, ali je tako.

Jeste li i u poslednjoj knjizi Druga žena ostali dosledni sebi u tom smislu?
Druga žena je istinita priča iz našeg vremena. Radi se o TV zvezdi kojoj se svi dive i svi joj zavide, a ona je u strašnom problemu, ogoljena i sama sa sobom, bez maske koju su joj nametnule javnost i popularnost. Skoro svi likovi u romanu su pravi, ali sam zbog osetljive teme ipak morala da im dodam ili smanjim koju godinu, promenim pol i bračne partnere, da se ne bi prepoznali. I ove godine su me na Sajmu, dok sam potpisivala u dva navrata knjige, opet pitale čitateljke za sudbinu junakinje koju su prepoznale jer je priča univerzalna. Ponosna sam što sam ko zna koji put po redu knjigom uspela da zatalasam javnost, a i prvi put dok sam pisala imala sam na umu da je odgovornost pisca ogromna. Od nas se očekuje ne samo da rušimo tabue nego da ponudimo i neka rešenja, a njih u svakoj mojoj knjizi, a posebno u ovoj, nije malo. Naprotiv.

U svojim romanima se uvek poigravate sa poznatim damama, da li je i ovoga puta to bilo tako?

Ma, to je samo fama! Ne poigravam se ja sa njima, mnogo veštije od mene to rade njihovi muževi, momci, ljubavnici ili pak one same sa svima nama, a i njima. Svako servira o sebi sliku u javnosti na način na koji bi voleo da ga ljudi dožive. Vape za poštovanjem i samodokazivanjem. Zato se valjda svi ubiše da budu fini, obrazovani i obavezno rođeni u prestonici. Elem, ne samo da menjaju imena i kriju poreklo i mesto rođenja, nego falsifikuju svoje biografije do mere da ih vlastiti roditelji ne prepoznaju. Sada je zavladala i pomama za prestižnim zvanjima i zanimanjima, pa kada vidim koga sve po novinama nazivaju piscem, smejem se, isto kao što se modni kreatori smeju najezdi novopečenih kreatora, ili novinara koji misle da su revolucionarni tekstovi o liposukciji i frajerima estradnih zvezda, a sve je, razume se, ekskluzivno. U svakoj je profesiji to isto i nije pitanje sujete. Ne može niko da vas ugrozi onako kako možete sami sebe ako pustite mase u dom i porodicu. Uradite li to, gotovo je sa vama, ostaje vam samo da živite po diktatima čaršije koja je nemilosrdna prema svima. Lažno ubeđenje da ste izuzeti neće vam pomoći, a buđenje je najčešće bolno, brzo i nema anestezije.

Očekujete li da će Druga žena doživeti uspeh kao vaše prethodne knjige?

Ne, mislim da će Druga žena nadmašiti uspehe mojih prethodnih knjiga. Ovo mi je deseta knjiga, i sada već mogu da kažem da mi pisanje nije hobi, izlet ili avantura, jer od pisanja živim, i to prilično dobro. Nema ničeg lepšeg od profesije koja nađe vas i u kojoj možete da date najbolji deo sebe, da budete radosni onda kada vam zapravo nije ni do čega i da se sklonite u siguran zaklon gde vas niko neće ometati. Tiraž prethodne knjige Prijateljica bio je takav da smo moj izdavač i ja iz cuga postigli dogovor oko prvog tiraža ove knjige, ali neću o ciframa ovom prilikom, nisam nešto u ljubavi s matematikom. Ni tablicu množenja nisam valjano utvrdila. Čak nisam umela ni da se udam iz računa.

Jeste li nekada i sami bili druga žena?
A ko nije? Moja knjiga i jeste priča o tome kako se žene, zapravo, uvek osećaju kao druge, zapostavljene, zaboravljene, naročito posle rođenja deteta. Stalno imaju ideju da su druge, čak iako to nisu na papiru, ne vredi. Stara ženska boljka i želja da budu jedinstvene, neponovljive, jedine, fatalne, i sve samo ne druge kulminaciju obično dostiže u trenucima nezadovoljstva sobom. Tada se i najveće lepotice osećaju kao rugobe i nakaze, pametnice kao teške glupače, a dame od stila, reda i ukusa kao obične prostakuše. Sve dok ne slože kockice u sopstvenoj glavi i dok same sebi ne postanu druge žene, a to je složen i često dug proces, jedino im pada na pamet kako su sve druge nezasluženo srećnije, bezbrižnije, radosnije, bogatije i bolje od njih i obično previde sitnicu da je to samo njihov sopstveni pogled u ogledalo, a nipošto i nikako pogled sa strane.

Dugo ste u vezi sa Milomirom Marićem, ali nikada se niste odlučili za brak, zašto? Ne verujete više u brak?
U braku s Vedranovim ocem sam bila nekoliko godina i nisam se naročito proslavila, ne kao supruga, jer to uopšte nije komplikovano, nego kao neko ko ima tu vrstu discipline koja je, valjda, neophodna za brak i bračne veze. Nisam, naime, preterano tolerantna, imam tu neku violentnu i pomalo bezobraznu gorštačku crtu u karakteru a i nesklona sam ideji da treba da ostarim sa nekim samo zato što sam negde to potpisala pred matičarem. Daleko više volim da organizujem svadbe u svojoj familiji nego da se upuštam u avanturu sa neizvesnim ishodom, ma koliko to zvučalo smešno posle tolikih godina koje smo Marić i ja proveli zajedno. I baš mi je drago što ljudi misle kako on ima strah od braka i ženidbe, a u stvarnosti sam ja ta koja nije raspoložena da izgovara to čuveno da. Inače, volim svadbe i verujem u brakove, ali tuđe. A, ako ima onih koji bi voleli da pročitaju detaljan opis moje srpsko-crnogorsko-bosanske svadbe sa početka ‘90-ih, preporučujem im moj prvenac, roman Muškarci su kao čokolada koji me je proslavio.

U čemu je tajna vaše lepote? Da li upravo činjenica da ste okruženi muškarcima koji vas maze i paze?
Lepota je dar, a nekada i teret, zavisi od okolnosti. Lepe žene su uvek na meti zavidnih i dokonih i kao da su ipak malo nesrećnije od ovih drugih ili je to samo moj utisak. Kao lepe devojčice ne mogu da se igraju sa dečacima jer će se isprljati i možda pokvariti kikice i loknice, a možda ih neki nevaljalac i uštine za zadnjicu, kao devojke ne mogu da se druže sa mladićima jer valja odabrati pravog, a ako ih obeščasti, šta onda. Zrele žene obično imaju problem što za njima luduju klinci koji ne mogu da im pariraju u intelektualnom a često i materijalnom, pa kako se uopšte izboriti s tim. Tek je najstrašniji sud sredine ako se upustite u takvu vezu jer je to kao nedolično i odmah vas uteše sa Demi Mur, jer je to sve što o tome znaju. Sve u svemu, nije fraza da posle tridesete svako ima lice kakvo zaslužuje, a ja sam zaslužila svoje, poput svih drugih. Nemam bore jer mi nije naborana duša. Znam da su za moj mladolik izgled odgovorni isključivo dobra genetika, odsustvo svake zlobe i loših misli, i prosto se plašim za ljude koji mi nešto urade nažao a nisam zaslužila, uvek im se posle toga desi tragedija, ali to je već iz druge priče, nije tema. I ja, poput svih, držim dijete i masažama održavam tonus tela, idem na fitnes od svakog ponedeljka u mesecu, a sve u mislima. Čitam, zaista puno čitam i tako proživim mnogo tuđih života, razrešim razne misterije i odlutam u neke druge svetove, pa ne stižem da se bavim trivijalnim stvarima. Nas troje smo jaki individualci, niko se nikome ne meša u život, nema zajedničkog gledanja TV ili obaveznih ručkova i večera kao oličenja porodične idile. Ali, ako jedno od nas ima neki problem, sastajemo se istog trenutka i nema razdvajanja dok se to ne reši. Marić, recimo, nije sitničav, nije zahtevan i ne zamara me glupostima, a Vedran je već odrastao i imam njegovu logističku podršku za svaku akciju, što je, naravno, obostrano.

Danas mnoge devojke pokušavaju da napišu bestseler. Šta biste im vi savetovali?
Da pokušavaju i dalje jer nikad se ne zna. Ukus publike je promenljiv, ali ako su zaista talentovane i ako to što pišu nekoga zaintrigira i zainteresuje, onda je to to. Nema tu naročite mudrosti ni filozofije. Moje iskustvo je da čitaoci sve vole osim laži i da osećaju kada ih lažete i kada niste iskreni. Ne podnose afektiranje i koketiranje. U životu možete i da lažete i to će vam još i proći kao da govorite istinu, a kod pisanja toga nema. Samo iskreno i po sebi udarite, vi na to imate prava, onoliko koliko drugu nemaju, ni u snu.

Jeste li razmišljali nekada da radnju neke vaše knjige pretočite u televizijsku seriju?
Na moju sreću, toga se dosetio jedan moj prijatelj, čovek koji sve čega se dotakne pretvara u zlato, ali ne mogu da pričam o detaljima još neko vreme. Seriju ćete gledati sledeće godine i zvaće se Srce od silikona...

Koji je najlepši kompliment koji ste dobili, a koje reči su vas ujele za srce? Jeste li osvetoljubivi?

Jednom mi je jedan mladić, očaran valjda mnome, rekao: „Joj, što hodaš, nosio bih te!” i udala sam se za njega. Ružne stvari ne pamtim, pokušavam da ih obrišem, ali mi to ne polazi za rukom, a da li sam osvetoljubiva? Ne znam, nije baš da nisam. Znam da je hrišćanski oprostiti svima. Ali se ipak pitam zašto se ovi koji napadaju ne zamisle nad onim što rade? Lakše je sprečiti ruku koja poleti da udari, nego je slomiti. Umem da udarim žestoko, ali samo figurativno, i ne udaram slabije od sebe, sada. Nekada nisam umela da prepoznam tu jalovost duha i slabost kod onih koji me iz čista mira napadaju. Mislim da sam po tom pitanju daleko mudrija, ranije sam znala da pretim, da se spremam u obračun, da svisnem od tuge kada čujem neki komentar na bilo koju temu koju podvodim pod svoju privatnost, pa sam shvatila da je bitno jedino ono što mislim o sebi kada se pogledam u ogledalo.

Šta je, po vašem mišljenju, luksuz? Volite li da uživate u njemu ili vam nije bitan?
Lepše je i lakše živeti luksuzno i uopšte ne znam nikog ko misli drugačije. Pošto sam kao vrlo mlada devojka živela na zapadu, radila i studirala u isto vreme, pre 20 godina sam živela daleko luksuznije i bolje od mase novopečenih bogataša koji se sada baškare po Dedinju. Više sam putovala, govorim više jezika od njih. Uopšte, dok su se oni grčili da svaki dinar stave na stranu i da posle pokupuju pola države, ja sam hedonistički trošila svoj novac zarađen po svetskim kazinima. Vreme ne mogu da vrate ni oni ni ja, tako da mi se čini da sam ga ja ipak malo lepše iskoristila. Sobe u kojima ne živim ionako nisu moje, pročitah to kod Remarka jednom.

Šta o vama misle vaši prijatelji?
Misle da sam ekstra kuvarica, lafica i lepotica. Malo li je.

A šta neprijatelji?

Nisam ih anketirala... mogu samo da nagađam.

Koje reči bi na najbolji način opisale vaš život?
Što me nije ubilo, ojačalo me.

Sada, kada se pogledate u ogledalo, šta vidite?
Drugu ženu, naravno.