Broj 146
Početna > Intervju > Sudbonosni susret

Jelena Jevremović

Sudbonosni susret

Pevačica Jelena Jevremović, ćerka poznatog pevača Mikija Jevremovića, nedavno je postala majka malog Lazara osoba koje su postala centar i najsvetlija tačka njenog života

Jelenina ljubav sa dizajnerom Peđom Nedeljkovićem od samog početka podseća na bajku. Čim su se ugledali, zaljubili su se jedno u drugo i poželeli da osnuju porodicu, a prepreka nije bila ni to što su živeli svako u svom delu Evrope.
 
  Supruga si upoznala na odmoru u Francuskoj. Kako se desilo da ubrzo posle toga završite u braku?
  Peđa i ja smo se upoznali u Parizu 2005. godine i, iako nisam verovala u „ljubav na prvi pogled", Peđa me je potpuno očarao. U njemu sam videla sve ono za čim sam čeznula kod jednog muškarca, spoj muževnosti, autoriteta i odlučnosti sa mekoćom srca, romantičnim gestovima i pregršti emocija koje mi je besramno poklanjao. U narednih par meseci, zajedno smo proveli ukupno deset dana, od kojih sam živela iduće dve godine koliko se nismo videli. Svako je ostao sa svojim životom i svojim obavezama na svojoj strani Evrope. Mislila sam da nikada nećemo opstati, ali kada me je pozvao da dođem u Pariz, osećala sam da se neće na tome završiti. Došla sam i bila podjednako luda za njim, bez obzira na to što se nismo videli tako dugo, a već sutradan smo razgovarali o ideji da pravimo bebu. U Srbiju sam se vratila nakon dve i po godine kao udata žena sa sinom Lazarom. Peđa i ja smo se venčali kada sam bila u sedmom mesecu trudnoće i sutradan smo otputovali na medeni mesec na Azurnu obalu.
 
  Kako si reagovala kada si saznala da si ostala u drugom stanju?
  Saznala sam da sam trudna 8. februara 2008. godine, na dan Peđinog rođendana. Čekajući da mi se pojavi rezultat testa, potpuno uspaničena sam otrčala do ikone Sv. Nikole koja je bila zakačena na zidu dnevne sobe i pomolila se Bogu da nam podari dete. Kada sam se vratila u kupatilo i videla dve crtice, počela sam da vrištim od sreće i plačući i smejući se istovremeno trčala sam kroz ceo stan, ne obazirući se na to što ću probuditi čitavu zgradu. Onda sam pozvala Peđu i jedva sam mu promucala lepe vesti. Tu radost i oduševljenje ni u čijem glasu nikada ranije nisam primetila. Peđa je rekao kako mu je to najlepši poklon za rođendan.
 
  Kako je protekao porođaj?
  Porođaj mi je protekao prilično stresno iako sam bila u rukama profesionalaca. Oni nisu predvideli da je beba tako velika i na njihovo insistiranje su me porodili prirodnim putem uz epidural, ali se Lazar „zaglavio" pa su morali da ga izvlače vakuumski. Mnogo smo se nasekirali da li će sve proći u najboljem redu, ali Bog je bio na našoj strani, a Lazar jak i čvrst dečak, pa je sve dobro podneo i sve se završilo kako treba. Moj oporavak je trajao malo duže zbog teškog i napornog porođaja, ali je to bilo neosetno naspram ljubavi prema našem malom anđelu.
 
  Porodila si se u Parizu, jesi li zadovoljna tretmanom koji si imala u bolnici?
  Bili su zaista vrlo brižni, pa su se čak i trudili da mi ono što nisam najbolje razumela na francuskom kažu na engleskom. Ipak mi je najveću podršku davao moj Peđa koji je odlazio kući samo da odspava par sati i vraćao se u bolnicu.
 
  U zemljama zapadne Evrope muškarci češće prisustvuju porođaju, da li je i tvoj suprug bio pored tebe kada si se porađala?
  Sam čin porođaja Peđa je proveo ispred vrata sale gde sam se porađala, ali odmah nakon toga je ušao, dok sam još uvek poluošamućena ležala na krevetu, i bio sa mnom sve vreme. Smatram da svako ima pravo na svoj izbor, ali nama je to prisustvo muževa na porođaju, pa čak i snimanje porođaja, izgledalo kao prilično stresna i nimalo lepa slika za muža, a u neku ruku i morbidna.
 
  Šta si pomislila kada si prvi put ugledala svog sina?
  Nisam pomislila ništa, samo sam ga zagrlila, privila na grudi i rekla jedno veliko hvala dragom Bogu što se sve završilo u najboljem redu. Pustila sam jednu suzu radosnicu, jer sam bila suviše umorna za više, a tek malo kasnije, kada sam postala potpuno svesna situacije, shvatila sam da se taj osećaj ne može prepričati rečima. Najlepši, najposebniji, najčarobniji...
 
  Ko je odlučio kako će dete da se zove?
  Kada smo se Peđa i ja upoznali i počeli jedno drugo da istražujemo, on je u jednom momentu rekao kako će jednoga dana imati bar dvoje dece. Sina Lazara i ćerku Milicu. Tada sam poželela da se i moja deca tako zovu, bez obzira na Peđu i našu tada nesigurnu vezu. Nije mi bilo ni na kraj pameti da ću baš sa njim dobiti na dar predivnog, medenog Lazara.
 
  Koliko te je majčinstvo promenilo?
  Promenilo me je toliko da više niko ne može da me prepozna, pa ni ja samu sebe. I ne samo majčinstvo nego odlazak iz Srbije, veza sa Peđom i brak s njim. Peđa je, u stvari, taj koji je najviše uticao na moju promenu, ali samo nabolje. Prestala sam da pušim, živim potuno zdrav i normalan život i maksimalno uživam u novoj meni. Majčinstvo je učinilo da dodatno sazrim, dalo mi ozbiljnost i potrebu da ispred svega i svih stavim našeg sina i mog supruga. Majčinstvo mi je dalo saznanje da postoji još jedna vrsta ljubavi.
 
  Odlučila si da se ne vratiš na muzičku scenu?
  Pošto ostajemo u Beogradu do daljeg, Peđa i ja planiramo da započnemo privatni biznis. Ja ću se vratiti muzici kroz komponovanje i pisanje tekstova, a pored toga ću raditi neke druge poslove koje nisam do sada. Ipak je muzika moja velika ljubav i ne mogu je se baš potpuno odreći.
 
  Uputi savet budućim mamama?
  Savetujem im da ne traže bolje vreme, da ne čekaju bolje dane jer život tako brzo proleti. Za dete je potrebna samo dobra volja i velika ljubav, a kada ga rode, videće i same da lepša stvar na svetu od te ne postoji. Nijedan posao, nijedna pesma, ni veliki novac, uspešna karijera, ništa nije tako predivno i tako sveto naspram anđelaka koji postaju centar našeg univerzuma.