Broj 144
Početna > Prica > Porodica je moja najveća nagrada

SNEŽANA PANTIĆ

Porodica je moja najveća nagrada

Iako je plakala kada je saznala da će na svet doneti žensko dete, poznata karatistkinja Snežana Pantić danas priznaje da bi htela još jednu devojčicu i otkriva da su joj suprug proslavljeni golman Đorđe Pantić i dvogodišnja ćerka Manja najdraža medalja

Pre nego što je postala mama, karijera joj je bila na prvom mestu, ali su se rođenjem ćerkice Manje svi njeni prioriteti promenili. I zato danas Snežana kaže da je znala kakvo će zlato roditi, ne bi čekala dvadeset i devet godina.

  • Šta ti je prvo prošlo kroz glavu kada si saznala da si u drugom stanju?

Mi smo četiri meseca radili na bebi, jer sam te godine donela odluku da završim sportsku karijeru, pa mi se sada čini da je sve to bog uredio. Sačekala sam svoje poslednje Svetsko prvenstvo u oktobru 2006. i posle dve nedelje sam ostala trudna.

Đorđe i ja smo se verili tri dana pre nego što smo saznali da ćemo postati roditelji i sve je nekako lepo ispalo. Na dan kada sam saznala da sam trudna bolela me je glava i htela sam da uzmem neki lek, ali sam rekla sebi bolje prvo da proverim da li sam u drugom stanju i kada sam ugledala one dve čuvene crtice na testu, potvrdila sam sve sumnje.

  • Na koji način si radosnu vest saopštila suprugu?

Razmišljala sam da li da budućem tati odmah saopštim vest telefonom, pošto je on bio na treningu, ili da sačekam da se vrati. Međutim, nisam mogla da izdržim, morala sam odmah da ga nazovem! Bili smo presrećni.

  • Da li ti je pol bio bitan?

Moram da priznam da sam od početka želela muško dete i kada su mi rekli da nosim devojčicu, toliko sam plakala, jer sam oduvek zamišljala da sam ja mama za muško dete, a sada bih želela još jednu devojčicu.

Đorđe uopšte nije želeo da veruje u to da će biti devojčica pošto se u njegovoj familiji dugo nije rodila nijedna devojčica. Jedino je njegov tata govorio da ćemo dobiti devojčicu.

  • Kako si reagovala kada si prvi put ugledala svoju bebu na ultrazvuku?

Prvi put kada smo otišli na ultrazvuk videli smo dve tačkice i tu sam se odsekla. Samo što nisam počela da plačem, a Đole je ponavljao: „Kako, kako?" Iako nisu bili blizanci, i Đole i ja u porodici imamo blizance, tako da je sve bilo moguće. Ona je kasnije, na slikama sa ultrazvuka stvarno ličila na sebe, isti osmeh, isti obraščići.

  • Gde si se porodila i kakav si tretman imala u bolnici?

Porodila sam se u Narodnom frontu, trudnoću mi je vodio doktor Jurišić i zaista sam imala veliko poverenje u njega i nisam imala nikakvih problema. Na sreću, moje iskustvo je bilo apsolutno pozitivno, samim tim što sam donela ćerku na svet bila sam u euforiji. I da je bilo nekih loših stvari, ne bih ih ni primetila.

  • Kako si reagovala kada si ugledala ćerku prvi put?

Bila je vrlo mala i slatka, očekivala sam da će biti veća beba i nisam imala osećaj da je to moje dete. Mogli su Živkičino dete da mi donesu i kažu: „To je tvoje", ja bih rekla okej. Ne rađa se majčinski instinkt odmah, ipak je potrebno malo vremena da se privikneš na novonastalu situaciju.

Ćerka se zove Manja, zašto ste se odlučili za to ime?

Dok smo za dečaka imali ime, za devojčicu smo danima razmišljali. U početku sam htela da se zove Milica ili Lola, ali Đorđe nije hteo ni da čuje za Lolu. Imali smo u opticaju i imena Petra i Nađa, a na kraju sam se dosetila da se Đoletov rođeni brat zove Nemanja, a mi ga zovemo Manja, a uz to sam čitala negde o nekoj devojci sa tim imenom i mnogo mi se dopalo. Kada sam je videla, baš mi je nekako ličila na Manju, lepo joj stoji.

  • Kako su izgledali prvi dani po izlasku iz porodilišta?

Kada čitam iskustva žena koje kažu da nisu držale dete, da nisu mogle da kupaju bebe, to su sve gluposti. Prvih sedam dana ju je kupala patronažna sestra zbog pupka, a sve ostalo smo mi. Nije se često ni budila noću, a kada je imala samo mesec dana, otišle smo u Nemačku gde smo bile sa tatom i nikakvih problema nisam imala.

  • Koliko ti je bilo teško da se posle porođaja vratiš u formu?

Ja sam se ugojila posle porođaja, valjda od hormona i dojenja. Bili smo pola godine u Nemačkoj, pa smo onda otišli u Švedsku gde je prilično bilo depresivno, nas dve smo često bile same, bila sam nesrećna što sam odvojena od kuće i tamo sam se najviše i ugojila. Međutim, u formu sam se vratila pre tri meseca, odjednom. Nisam držala nikakve dijete, samo sam nastavila sa treninzima, trčala sam po sat vremena i to je to. Nisam to radila zato što sam jurila liniju, već zato što sam se bolje osećala.

  • Koliko te je majčinstvo promenilo?

Moj čitav život se promenio, znam da je to fraza, ali svi prioriteti se menjaju kada dete dođe na svet. Koliko god da je čovek sebičan, kada dobije dete, samo o njemu razmišlja. I dan-danas me muči to što Manja ovde u Beogradu nema prijatelje, viđa se s vremena na vreme s decom mojih prijatelja kada smo tu i mislim da joj nedostaje društvo. U Švedskoj je bilo jezivo, bila je potpuno sama, a sada smo u Mađarskoj, gde ima svoje društvance. Gde god bili, planiramo da ona ide u vrtić.

  • Nedostaje li ti bavljenje karateom?

Mnogo, toliko da ozbiljno razmišljam da ponovo počnem da se aktivno takmičim. Čak sam se ove godine takmičila na državnom prvenstvu, čisto da vidim gde sam i koliko mogu i moram priznati da to uopšte nije bilo loše. Sledeće godine će biti prvenstvo sveta u Beogradu pa bi možda bilo lepo da pokušam.

Ako budem videla da to nije kao pre, sigurno neću ulaziti u to, jer ne želim da radim nešto iz čega ne mogu da izvučem maksimum i neću da upropastim karijeru nekim pokušajima. U prilog tome da mi je karijera bila prioritet govori i podatak da sam čekala 29 godina da se ostvarim kao mama. Mada, da sam znala ranije kakvo ću zlato roditi, možda bi se to i ranije desilo.

  • Sa gledišta vrhunskog sportiste, koliko je bavljenje sportom važno za decu? Hoćeš li Manju forsirati da se bavi nekim sportom?

Imam jednu tezu, a to je da je sport u ovoj zemlji i u ovom okruženju trenutno najbolji način da dođeš do, uslovno rečeno, neke slave i društveno priznatog uspeha, na kraju krajeva i novca, a da se ne iskompromituješ.

Da niko ne kaže to mu je tata sredio, jer kad izađeš na borilište tu ste ti i tvoj protivnik, niko drugi nema uticaja. S druge strane, sport je savršen da se dete usmeri na prave stvari, da to ne bude ulica i loše društvo. Manja ima sportske gene, ali ne bih želela da je forsiram, šta god bude želela ja sam tu da je usmerim, ukažem joj na prednosti i mane, a ona će biti ta koja će odlučiti.

  • Ispunjavate li joj baš svaku želju?

Užasno me nervira što je Manja počela često da govori kada nešto pokvari ili razbije: „Kupićemo novo". Uopšte mi nije jasno odakle joj to, ne može da odrasta s tim da sve može da se kupi i dobije. Trudim se da joj to izbijem iz glave, ali s neke druge strane, ona nije razmažena i sa njom je lako dogovoriti se.

  • Od čega kao majka najviše strepiš?

Strepim da neću dati svoj maksimum kada je u pitanju njeno vaspitanje, ali u ovom trenutku devojčica u kakvu ona izrasta i u kakvu je izrasla, oslobađa me tog straha, ona je divno, pametno i veselo dete i to je ono što me raduje. Meni je mama uvek govorila: „Samo budi dobra!" U odnosu sa prijateljima, drugim ljudima, u ljubavi i poslu! To je moj moto i težiću da od Manje napravim dobrog čoveka i dobrog prijatelja.

  • Planirate li još dece?

Trenutno ne, jer smo na nekoj prekretnici, treba da odlučim šta ću dalje, da li ću početi da radim, da li ću se vratiti sportu, ali ako se desi, što da ne.

  • Koji je tvoj recept za srećan brak?

Mnogo sam srećna žena, jer imam lepu ljubavnu priču. Mislim da ne postoji recept, jer nekada ni tolerancija nije rešenje. Mislim da je samo vanvremenska ljubav bitna i da brakovi u kojima je od početka postojala ta ludačka ljubav, kao što je u našem slučaju, mogu da opstanu.

Mi smo imali mnogo problema i mnogo ljudi bi na našem mestu jednostavno odustalo, ali sve te probleme smo prevazišli i sada mogu da kažem da uživamo. Imam običaj da kažem da je Đorđe moja nagrada za sve što sam u životu dobro uradila, jer sam imala sreće. On je čovek kakvog bi svaka žena poželela i sigurno neću biti glupa da to izgubim.

  • Uputi savet budućim mamama.

Svaka žena je različita, nemam nikakav poseban savet. Ako je sve u redu, ne treba razmišljati o nekim negativnim stvarima. Tih devet meseci su, ako je sve kako treba, najbezbrižniji, posle dolaze problemi i strepnje. Ali, i u to treba ući otvorenog uma i pustiti da se priroda postara za sve.