Broj 143
Početna > Lepi i zdravi > Podsticaj ili zamka?

OSEĆAJ KRIVICE

Podsticaj ili zamka?

Većini je poznat neprijatan osećaj griže savesti koji se pojavljuje nakon nekog propusta ili lošeg postupka. Ona svedoči o postojanju sopstvenog sistema vrednosti, na osnovu kojeg procenjujemo svoje postupke i odgovornost, ali i saosećanja za patnju drugih
OSEĆAJ KRIVICE

 Krivica je neprijatan osećaj koji se javlja kad procenimo da smo uradili nešto štetno ili izneverili sopstvene moralne principe. Upozorava nas da smo svojim činjenjem ili propustom prouzrokovali materijalnu štetu ili smo izazvali nečiju patnju, kao i da smo za te posledice odgovorni.

Ona svedoči o postojanju sopstvenog sistema vrednosti, na osnovu kojeg procenjujemo svoje postupke i odgovornost, ali i saosećanja za patnju drugih.
 
  Razvoj vrednosnog sistema i odgovornosti

  U najranijem periodu života dete posmatra i oponaša svoje roditelje i bliske osobe. Preuzima njihove kriterijume o dobru i zlu, o potrebnom i nepotrebnom. Oni su za njega model moralnosti. U toj ranoj fazi moralnog razvoja deca će, na osnovu roditeljskih reakcija, shvatiti da su neki oblici ponašanja zabranjeni jer iza njih sledi prekor, ljutnja ili kazna. Njima još nije jasno zašto nešto ne treba raditi.

Zato im i nije važno da zabranjene radnje ne rade, već samo da ih odrasli ne uhvate na delu. Taj strah ih sputava pri sličnim budućim pokušajima i time postaje regulator ponašanja. Drugu fazu moralnog razvoja predstavlja svesno prihvatanje moralnih normi kao vrednosti koje i sami zagovaramo. Formira se upornim roditeljskim primerima i obrazlaganjem zašto je nešto dobro, a ono drugo nije. Tako nas osećaj krivice motiviše da se pridržavamo usvojenih kriterijuma ponašanja i moralnih normi.

Drugi značajan izvor moralnih sadržaja i uticaja na formiranje sopstvenog vrednosnog sistema imaju obrazovanje, vršnjaci i šira društvena zajednica. Ako je proces vaspitanja bio loš, ako dete nije imalo pozitivne primere i nije dobijalo smernice o moralnim normama, ono će odrasti bez odnosa prema dobru i zlu i bez osećaja krivice.
 
  Osećaj krivice kao podsticaj

  Iako osećaj krivice stvara neprijatnost, razumevanje poruke koju nam taj osećaj šalje može postati snažan motivator ličnog razvoja. Izlaz iz osećaja krivice nije u analiziranju posledica, kao ni u bežanju od njih i prikrivanju tragova, već u popravljanju štete uz saosećanje i izvinjenje.

Onog trenutka kad, uz iskreno izvinjenje i nadoknadu štete, „izmirimo račune" sa oštećenim osobama, nestaće neprijatnost, unutrašnji pritisak, potreba da se sakrivamo i potreba da ispaštamo. To je najjeftiniji put do ponovnog uspostavljanja unutrašnjeg mira i ravnoteže.

  Osećaj krivice kao zamka

  Uz one koji su uvek spremni da sebe za nešto okrive, postoje i ljudi koji se toliko boje osećaja krivice da se stalno opravdavaju, prebacuju svoj osećaj krivice na druge ljude ili izazivaju osećaj krivice kod drugih. Često je podloga takvom ponašanju životno iskustvo pogrešno optužene osobe koja nije mogla da dokaže svoju nevinost. Svojom odbranom one danas pokušavaju da ublaže stare rane, zaboravljajući da prebacivanje krivice ne rešava probleme, već joj samo daje dodatnu težinu.

  Kako iskoristiti osećaj krivice?

  Adekvatan je onaj osećaj krivice koji se javlja kad je zbog našeg propusta ili postupka stvarno nastala šteta ili je stvarno izneverena neka važna moralna norma. Međutim, da bi njeno prihvatanje vodilo ponovnom uspostavljanju unutrašnjeg mira, potrebni su ne samo razumevanje onog što se dogodilo već i adekvatni postupci. Možemo govoriti o nekoliko koraka:

  •  -Prvi je provera da li stvarno postoji šteta, koliko ona znači oštećenome i da li smo je stvarno mi prouzrokovali.
  •  -Drugi je priznati sebi i oštećenome svoju odgovornost. Priznati sebi znači biti svestan da je zbog našeg propusta ili greške šteta učinjena, patnja prouzrokovana ili mogućnost propuštena. To je istovremeno pokazatelj da prihvatamo moralne norme i pridržavamo ih se.
  •  -Treći je nadoknaditi štetu i dogovoriti se o načinu ublažavanja posledica. Ali, sama nadoknada štete bez izražavanja saosećanja je izraz arogancije. Ona će oštećenog još više povrediti.
  •  -Četvrti korak je u celom procesu najvažniji. On podrazumeva učenje. Da bi bilo moguće, nužno je razlikovati sebe kao dobro i moralno biće, od svojih postupaka koji ponekad zbog brzopletosti, nepromišljenosti ili neznanja, mogu bili loši. Uz njih će se osećaj krivice pretvoriti u odgovornost za našu budućnost i budućnost onih koji nas okružuju.