Broj 14
Početna > Prica > SAMOSTALNA MAMA

Jelena Maćić

SAMOSTALNA MAMA

Jedna od naših najboljih i najpoznatijih šminkerki Jelena Maćić svake subote posle podne sa trinaestogodišnjom ćerkom Jovanom odlazi na ručak u jedan poznati beogradski restoran. U pitanju je ritual ove dve dame, a tamo smo ih ove subote i zatekli. Jovani se, naravno, više dopao mamin ručak. A Jelena je, kao svaka mama, brinula da li njena ćerka jede i salatu. Kada je Jovana otišla kući da sluša muziku, s Jelenom smo razgovarali o trudnoći, porođaju, kilogramima, a otkrila nam je i zašto ne voli izraz samohrana majka.

Šta mislite, da li postoje prave godine kada žena treba da zatrudni?
Sa one medicinske strane, kažu da postoji i da žena treba da rodi dete do tridesete godine. To ne mora uopšte da bude tako. Jedna moja prijateljica je ostala u drugom stanju sa četrdese i pet godina. Šta su prave godine,jedna je stvar, a šta ti život donosi, druga stvar.

Kako ste saznali da ste u drugom stanju?
Imala sam dvadeset i četiri godine, kasnila mi je menstruacija i shvatila sam da tu nešto nije u redu. Ubrzo sam saznala da sam trudna. To je bio jedan strašno zbunjujući momenat. Te 1993. godine bila sam u inostranstvu. Da rodim dete, za mene je bila velika odluka jer je bilo pitanje da li ću ostati da živim u inostranstvu i graditi karijeru ili ću se vratiti u Beograd i roditi dete. Sad znam da je imalo smisla vratiti se i roditi dete. Nikakav posao i karijera ne mogu da vas zadovolje. Iako se u to vreme završavao rat, vratila sam se da rodim dete i da u opštoj destrukciji stvorim nešto novo.

Na koji način ste radosnu vest saopštili suprugu?
Tada nisam bila u braku. U prvom momentu nisam verovala da sam u drugom stanju. On je, u stvari, bio taj koji je meni saopštio da sam trudna.

Da li ste želeli devojčicu ili dečaka?
Na pregledu su mi rekli da je dete žensko. Apsolutno sam želela devojčicu i nije dolazilo u obzir da rodim muško, a kada nešto želim, ne vidim razlog da to ne bude tako! Moja beba je izgledala baš onako kako sam je i zamislila. Autosugestija je čudo!

Da li ste imali neke posebne želje u trudnoći?
Imala sam zdravstvene probleme koji mogu da se povežu sa vrućinama i sa mojom neverovatnom željom da se stalno krećem ili, kako ja to volim da kažem, da skakućem. Teško sam prihvatala činjenicu da treba da se primirim i da se to ipak s razlogom zove drugo stanje. Uz korigovanu ishranu lepo sam funkcionisala, čak sam pet dana posle porođaja počela da radim.

Da li ste se plašili porođaja?
Nisam ni razmišljala o tome, jer je mene sama trudnoća zatekla do te mere da je mi je porođaj bio veoma daleko. U tom trenutku dešava se nešto što je veće od vašeg života, stvara se novi život. Čini mi se da žene koje ne razmišljaju mnogo i dolaze iz nekih pasivnijih sredina bolje prolaze, jer ne lupaju glavom i ne zamaraju se nekim stvarima. Mi iz grada smo suviše dokoni i mnogo volimo da čitamo stručnu literaturu na tu temu, što je pomalo i suludo. Priroda sve to sama reguliše. Inače sam osoba koja samo razmišlja o sadašnjosti, a ne o budućnosti. Nisam mogla da se porodim prirodnim putem jer je moja konstitucija takva i zato sam morala da idem na carski rez.

Da li ste slušali savete za vreme i posle trudnoće?
Ne, to me nije uopšte zanimalo. Što sam više išla kod lekara, bilo mi je sve lošije. U jednom trenutku sam odlučila da više ne idem kod lekara ni na jedan jedini pregled, jer sam osećala da mi je dobro. Kako sam prestala da obilazim lekare, sve je bilo fantastično, do momenta kada sam otišla u bolnicu.

U kojoj bolnici ste se porodili i da li ste bili zadovoljni tretmanom?
Porodila sam se u bolnici ,,Dragiša Mišović'', a te '93. godine niko nije mogao da se pohvali tretmanom, jer je to bilo vreme najvećih sankcija. Bilo je čisto, uredno i sređeno, sa mnom u sobi su bile zanimljive žene. Carski rez se ne zove slučajno carski. Ako je negde veselo raspoloženje i ako postoji izvor sreće, to je svakako u porodilištu.

Koliko ste se ugojili u trudnoći?
Ugojila sam se sedam i po kilograma. Bila sam na određenoj ishrani. Inače nisam osoba koja puno jede, čak mnogo toga i ne jedem i trudim se da se zdravo hranim. U trudnoći sam se hranila isto kao i sada, samo što sam pojačala unos vitamina. Nisam imala nikakve napade gladi. Ruke i noge su mi bile iste kao i pre trudnoće, samo sam dobila stomak. Iz bolnice sam izašla sa apsolutno ravnim stomakom i sa tri kilograma manje nego što sam imala pre trudnoće.

Kako ste se oblačili u trudnoći i koliko je jednoj trudnici bitno da izgleda lepo i poželjno?
To je veoma zanimljivo, žene u trudnoći imaju neviđenu želju za seksom, i mislim da trudnice ni o čemu drugom i ne razmišljaju. To ima veze sa hormonima, a i ta želja je u velikom kontrastu sa izgledom. Tada su bile paklene vrućine, pa sam nosila šortseve i atlet majice. Uveče sam se sređivala za izlaske.

Kako vas je suprug dočekao kada ste izašli iz bolnice?
Ne sećam se toga tačno. Sećam se samo da sam histerično zvala telefonom, jer mi se u to vreme krečio stan, pa sam dobila informaciju o pogrešnoj boji. Nikada mi nije bilo jasno zašto roditelji kreče sobu u roze kada dobiju devojčicu, a u plavo kada dobiju dečaka. Moje dete nije imalo roze sobu, niti je nosila mnogo roze stvari. Volim boje koje asociraju na čisto, tako da je njena soba bila bež boje. Inače, prva dva meseca po dolasku iz bolnice meni suprug uopšte nije bio bitan, jer sam bila toliko fascinirana svojom bebom.

Ko je birao ime za bebu?
Ja! Niko drugi nije mogao da se pita. Ja nosila, ja rodila, ja ću i da dam ime. U to vreme moji prijatelji nisu imali decu i nisam znala nijednu devojčicu koja se zove Jovana. Sećam se božanstvenog filma sa Merimom Isaković „Jovana Lukina". Prosto sam zaljubljena u taj film, a ona je po mom mišljenju jedna od najlepših glumica koja se ikada pojavila na našem filmskom platnu. Mnogo mi se dopalo to ime i tako se moja devojčica i zove Jovana.

Koliko brzo ste posle porođaja počeli da radite?
Posle pet dana sam radila jednu reviju i to sam još u bolnici zakazala posao. Posle porođaja organizam je regenerisan, a žena se seća sjajno. Jovana je svuda išla sa mnom. Mislim da moje dete znaju svi koji postoje u svetu mode, jer je ona odrasla na modnim revijama. Nikada druge nisam opterećivala svojim detetom, a da je bila nemirna, ne bih je ni vodila. Ne kaže se bezveze "malo dete - mala briga".

Da li ste stroga mama i da li ste pristalica izreke da je batina iz raja izašla?
Nikada nisam udarila dete. Ja sam dete koje su mnogo tukli u detinjstvu. Oduvek sam znala da napravim razliku kada dobijem batine koje sam zaslužila, a kada ih dobijem zato što je neko kratak sa živcima. Volim nemirnu i živahnu decu, volim kada stalno skaču, zato što je to odraz radoznalosti i dobrog zdravlja. Dete ne može samo da sedi i da bude mirno, jer ima ceo život za to. Jovana je bila mnogo živahna, ali je bila preslatka. Ne plače, osim ako je ja ne rasplačem nekim argumentom, a kada se rasplače, samu sebe mrzim. Nisam za kažnjavanje deteta. Više volim razgovor. Evo, recimo, sada je malo popustila u školi, pa više vremena provodi kod kuće uz knjigu, a manje napolju.

Kako vaspitavate svoju ćerku i na čemu insistirate?
O svemu može da se razgovara i da se razgovorom reši svaki problem. Alergična sam na laž i mislim da dete laže zato što ga tome uče roditelji ili okolina. Insistiram na tome da dete vrlo brzo postane svesno da sve u životu zavisi isključivo od njega. Pomalo se plašim njenog puberteta, svako jutro se budim pitajući se da li je tužna, depresivna, setna, raspoložena, nasmejana ili previše vesela. Sećam se da je meni moja mama govorila: „Jelena, samo da imaš dete upola kao što si ti." Sada mi je potpuno jasno o čemu se radi.

Kako biste opisali vaš odnos?
Nas dve nemamo drugarski odnos. Ona je vrlo svesna mojih mana, potreba i načina života, kao što sam ja svesna nje takve kakva je. Naravno da se volimo, ali ne mogu da kažem da padamo jedna drugoj u zagrljaj. Postoji neko poštovanje između nas. Ne verujem u drugarski odnos između roditelja i deteta, jer se onda gubi to poštovanje i sigurnost u roditelja. Jovana zna da na mene može da se osloni u svakom trenutku. Ako smo drugarice i delimo iste probleme, onda to više nije to. Ona je zaštićena kao beli medved, zato što zna da ima mene. Nas dve volimo da gledamo filmove, da pričamo o muzici i da mnogo šetamo. Ona je ljubitelj tehnike, a ja nisam, i tu dolazimo do klasičnog razlaza generacija. Ona je sada u godinama kada ne voli da provodi mnogo vremena sa roditeljima, već sa društvom, i ja se u to ne mešam. Pričamo o svemu i svačemu, a najbliža priča nam je o garderobi i o šminkanju.

Koliko je teško biti samohrana majka danas?
Samohrana majka je ružan izraz i to ne postoji. Ja sam samostalna žena sa detetom. Teško jeste, jer ne mogu da postignem da budem i majka, i domaćica, i poslovna žena. Sada sam popustila kao majka i moram da smanjim posao da bih se više angažovala na tom polju. Onog momenta kada sam rešila da živim sama sa njom, znala sam otprilike kako će biti. Nije lako, ali nije ni nemoguće, samo mora dobro da se premeri šta je bitno i u čijem interesu radiš. Razmišljam da, ako sam ja srećna i zadovoljna, onda je i moje dete srećno. Ako je žena zadovoljna, a ima dete, onda je ona i zadovoljna majka.

Da li želite još jedno dete?
Planiram da imam još jedno dete. Kao što sam osećala da ću roditi devojčicu, tako znam da će drugo dete biti muško.

Uputite savet mladim mamama.
Svaka žena mora biti zadovoljna sobom, jer ako nije, to će dete uvek osetiti. Savet ne znači mnogo, jer ih je lako davati. Kada sebi to isto treba da ponoviš, teško ti je da se toga držiš. Ljudi moraju sami da uče kroz iskustvo. Jedino što mogu da kažem je da majke prestanu da kljukaju svoju decu, jer sam primetila da su nam deca sve deblja. Ako je dete gladno, ono će tražiti i ne treba ga stalno kljukati. Postajemo debela nacija zahvaljujući opterećenim majkama koje se stalno pitaju da li su im deca gladna.