Broj 139
Početna > Intervju > Gluma je kao alhemija

ANA FRANIĆ

Gluma je kao alhemija

Glumica Ana Franić, koju smo imali prilike da gledamo u brojnim TV serijama i filmovima, kaže da je gluma igra na ivici žileta, ali je upravo zbog toga toliko neodoljivo privlačna, veruje da svaka uloga dođe u jednom trenutku do onoga ko bi trebalo da je odigra i sanjari o holivudskoj karijeri
ANA FRANIĆ

Ana voli život sa svim lepotama, ali i nervozama i neprijatnostima i zato ne želi da joj se on svede na životarenje, lako plane, ali se brzo i rasplače, srećno je zaljubljena i trudi se da njena oaza bude oaza mira, ljubavi i tolerancije i zato ne voli mnogo da govori o svojoj intimi, ali nam je otkrila zašto je njen muškarac zaslužio epitet „njen" i šta je čini srećnom.

  Misliš li da je za glumačku profesiju važno školovanje?

  Činjenica je da škola ne može da nadomesti ono u čemu genetika, priroda, ili nazovite to kako hoćete, nije bila izdašna. Tokom školovanja možete sjajno savladati zanat, naučiti da se krećete, pravilno govorite, naučiti čak i da mislite, ali vas niko ne može naučiti kako da osećate i usaditi vam dar.

Dar imate ili nemate, a ostalo je rad. Oduvek sam želela da budem glumica, ali, za razliku od većine mojih kolega koji će vam reći kako su odrasli u pozorištu ili kako ih je upravo scena očarala, ja ljubav prema ovom poslu dugujem pre svega filmovima koje sam upijala kao malecka i filmskim velikanima koji su trajno urezani kao putokazi na ovom mom puteljku kojim idem.

Mogu da kažem da je uloga oca koju je Slobodan Aligrudić odigrao u filmu Sjećaš li se Dolly Bell? bila, između ostalog, jedan od razloga zbog čega sam poželela da se i ja jednom nađem s druge strane ekrana.

  Tvoj otac je poznati filmski kritičar i teoretičar filma Severin Franić. Da li si u karijeri imala teret poznatog oca?

  To što smo gospodin Franić i ja privatno u srodstvu u kom jesmo nema nikakve veze ni za jedno od nas onda kada radimo svoj posao. Privatno, on jeste moj otac koga obožavam, a poslovno, on je filmski kritičar i teoretičar čijoj kritici je podložno i ono što ja radim, ponekad žešće nego kada je u pitanju neko drugi i, koliko god se to nekome činilo neprirodnim, veoma sam ponosna što smo uspeli da uspostavimo takve relacije.

Ne želim da me bilo ko posmatra kroz ono što on radi, misli ili oseća, već samo i isključivo kroz mene samu i moj minuli rad. Bila bih veoma nesrećna kada bi on i njegov lik i delo imali bilo kakvog uticaja na moj profesionalni put.

  Rade Šerbedžija kaže da je gluma opasan posao jer čovek, glumeći druge, ne misleći na svoju dušu, može da je izgubi. Ima li u tome istine?

  Verujem da ima. Mi baratamo lomljivim stvarčicama. Igramo se emocijama. Igrajući druge i predstavljajući tuđe sudbine, mi koristimo sopstvena sredstva, sopstveno telo i sopstvenu dušu. To je igra na ivici žileta, ali je zato i toliko neodoljivo privlačna. Gluma je kao alhemija. Od ispisanog papira do zlatnog grumena. A takav alhemijski proces mnogo košta onoga ko se njega lati.

  Imaš li visoke kriterijume kada je reč o odabiru uloga?

  Imala sam sreće da su me vrlo brzo doživeli ozbiljno u poslu pa su stoga i uloge koje su mi se nudile bile uglavnom vredne moje pažnje i ne mogu da kažem da me je bilo ko uvredio ponudom. Volim uloge koje nisu „ziceri" i oko kojih moram da polomim i telo i glavu. Teške su, ali tim su i izazovi veći.

Volim dobre epizode, jer ako su dobro napisane, znaju, najčešće, da budu zanimljivije i kompaktnije od glavnih uloga, mada sam imala prilike da se okušam i u jednima i u drugima. O ulogama ne sanjam, puštam da mi se uloge dese, da dođu do mene, jer verujem da svaka uloga dođe u jednom trenutku do onoga ko bi trebalo da je odigra.

  Sanjaš li Holivud?

  Pa, možda je sanjanje prava reč. Jer, to jeste jedna lepa iluzija, ali ja se trudim da budem realna i, pre svega, želim da ostavim, ako je to moguće, traga ovde i odigram bitne uloge na svom jeziku, a posle, ko zna, možda se otvori i neka primamljiva mogućnost koju svakako ne bih odbila.

Otići tamo, bez ikakvog pokrića, sa rukama u džepovima i reći: „Ja želim da budem glumac", za mene je neprihvatljivo. Ali, otići onda kada ostaviš nešto iza sebe u Srbiji, pa, recimo, u Evropi, to već smatram nekim izazovom više i željom da se napreduje dalje, kada su prethodne prepreke savladane.

  Koliko gluma prožima tvoj svakodnevni život?

  Ponekad mi se čini da sam preopterećena poslom kojim se bavim, desi mi se da legnem u krevet i da ne mogu da zaspim zato što mi se kroz glavu vrzmaju scene i replike o kojima tih dana razmišljam, ali onda shvatim da je to normalno u svakom poslu.

Bilo čime da sam poželela da se bavim to bi uticalo na moj svakodnevni život. Eto, samo pogledajte ljude oko sebe. Maltene se neprekidno razgovara o poslu ili problemima bilo komunikacijske ili egzistencijalne prirode.

Pa, kad sve to saberem, meni se barem kroz glavu vrzmaju Šekspirovi stihovi i najveći mi je problem kako ću sutradan sa kolegom rešiti problem zajedničke scene... Ej, pa mene i sve nas plaćaju da se igramo, nije to uopšte tako loše.

  Da si scenarista, kako bi opisala ulogu koju igraš u svom privatnom životu?

  Toliko uloga igram na sceni i pred kamerama da nemam želju da igram uloge u životu. Privatno sam „klot", onakva kakvu me je priroda dala.

  Za razliku od mnogih tvojih kolega, tebe ne možemo često videti na takozvanim VIP okupljanjima. Čini se da te ne zanima da budeš deo „džet-seta" u Srbiji?

  Ne želim da budem deo takozvanog džet-seta, koji u osnovi to i nije. Za mene je elita nešto sasvim drugo, a kako su se kroz godine koje su za nama pravi ljudi i oni koji vrede sklonili da bi ustupili mesto mediokritetima, stoga im se i ja pridružujem, zato što ih poštujem više od svih onih polupismenih, a toliko samozadovoljnih da se nazivaju nekakvom elitom.

Kada elitu u ovoj zemlji budu činili jedna Mira Banjac, Ljuba Popović, Anita Mančić, Isidora Žebeljan i još čitav niz bisera našeg kulturnog života, tada će mi biti čast da budem deo jednog takvog kruga.

  Bez čega ne možeš da zamisliš život?

  Ne mogu da zamislim život bez njega, porodice, prijatelja, životinja, mora, bez radoznalosti, bez pameti, bez kulture i vaspitanja, bez osmeha. Volim život sa svim lepotama, ali i nervozama, neprijatnostima.

  U kojim situacijama „dišeš duboko, punim plućima"?

  Uvek dišem punim plućima, sve što radim, radim do kraja, i tu nema izuzetka, čak i kada mi se učini da ne radim pravu stvar, ja je izguram pa kako bude. Ne znam šta znači „na pola gasa" i ne želim da mi se život svede na životarenje, kao da nikad nije ni bio, kao da nikada nisam ni postojala.

  Kako izgleda tvoja žuta minuta, imaš li kratak fitilj?

  Umem svašta da izgovorim u afektu, ali, suštinski, ne umem da se svađam. Svaka svađa se završi mojim plakanjem. Plakanje je moj ventil. Kada se isplačem, sve mi je ravno i naučila sam da tu naviku treba da negujem. Zdravije je.

  Kažu da je za sreću potrebno imati nekoliko strasti, koje su tvoje?

  Ne bih rekla da imam strasti, pre su to neka vrlo neuobičajena interesovanja, pogotovo za jednu ženu. Izuzetno volim sport, obožavam životinje, ali naročito zmije, godinama ih proučavam i slobodno vreme koristim kako bih što više o njima saznala.

Volim istoriju, naročito srednji i dvadeseti vek. Zanimaju me ratovi i velika stradanja i u stanju sam da sate provedem za knjigom ili pred računarom čitajući dokumenta ili gledajući slike koje to opisuju.

  Žene obično menjaju boju kose kada su emotivno nezadovoljne, da li je to bio slučaj i sa tobom?

  Bila sam crnka godinama i jednostavno sam poželela da vidim kakva sam kao plavuša. Menjam boju kose kada mi se menja boja kose, bez ikakvih skrivenih značenja. Dosadim samoj sebi pa odlučim da malo eksperimentišem. Emotivno zadovoljstvo nema nikakve veze s tim. Šta biste tek rekli kada bih vam otkrila da mi je velika želja da se ošišam mašinicom na ćelavo. (Smeh)

  Jesi li srećno zaljubljena ili srećno sama?

  Srećno sam zaljubljena. Moj muškarac je zaslužio epitet „moj" kao čovek u celini. U njemu se sjedinilo sve ono što mene može da čini srećnom, i to je dovoljno.

  Šta je za tebe istinska sreća?

  Istinska sreća je kada zaspiš kao beba. Miran san je znak da si ispunjen u svakom smislu ali i da si se potrudio da i drugima oko sebe ne činiš ništa loše.