Broj 136
Početna > Intervju > U DRUŠTVU DŽEZ VELIKANA

Nada Pavlović

U DRUŠTVU DŽEZ VELIKANA

Iako je muzički sazrevala na Zapadu, radeći s poznatim imenima, zbog ljubavi se vratila u Srbiju, gde od džeza nikada nije moglo lagodno da se živi. Ipak, nakon više decenija, Nada s radošću kaže da je ostala verna svom stilu i da živi isključivo od svog glasa

Dok iskusni poštovaoci evergrina i džeza uživaju u glasu Nade Pavlović u restoranu Diva u Grand kazinu, mlađe generacije su se zainteresovale za njen rad posle pesme Uzmi ili ostavi koju je snimila s Flamingosima. Za sve ljubitelje džeza prava poslastica biće njen nastup na finalnoj večeri Nišvila, najvećeg džez festivala u Srbiji, 16. avgusta.
  Da danas birate pravac u kome ćete graditi svoju karijeru da li biste se opet opredelili za džez i evergrin?
  Naravno da bih. Rano sam se inficirala tom vrstom muzike. Ne mogu da kažem da nisam povremeno pravila neke male kompromise, čisto da bi čovek i živeo od toga, jer do današnjeg dana ja živim isključivo od svog rada.
  Od kada se interesujete za džez?
  Iako sam odmalena maštala da budem glumica, nekako me je sticajem raznih okolnosti muzika odvukla i osvojila. I Bogu hvala što je tako. Bila sam učenik srednje muzičke škole u Nišu. U to vreme bila je popularna zabavna italijanska muzika. Pesmom i glasom oduševljavala me je čuvena Katarina Valente i, uopšte, na mene su poseban utisak ostavljali italijanski šlageri. E sad, znate kako je to. U školi se uči klasika, a ovo se nekako kod kuće krišom sluša. Gramofon i ploče su imale posebnu draž. Pustim neki šlager ili klasičan džez i uživam. Volela sam da gledam i američke filmove, mjuzikle, koji su takođe znatno uticali da se kasnije opredelim upravo za ovu vrstu muzike.
  Ko su vam bili uzori i kako je počela vaša karijera?
  U džez muzici imate mnogo jakih američkih imena, a ja sam tada najviše volela da slušam Nensi Vilson. Po načinu i stilu pevanja pored nje bih izdvojila i Bili Holidej. Jer je upravo to jedan sofisticiran stil koji poštujem i pratim godinama. Odvajam se od onih agresivnijih igrača. Volim i soul muziku. Odrastala sam i muzički sazrevala na Zapadu, obilazeći Nemačku, Švajcarsku, Skandinaviju. Imala sam sreću da u Oslu upoznam Džozefinu Bejker, zvezdu koja je u to vreme sa svojom trupom u Norveškoj imala popularni šou. Pošto sam joj se svidela, pružila mi je šansu da nastupim u njenom programu. To je bila moja odskočna daska. Nameravala je da me kao svog člana angažuje i za nastupe po celoj Evropi, ali neke stvari u životu ne možete savršeno da isplanirate.
  Kada vam je karijera krenula uzlaznom putanjom, vratili ste se u Beograd. Zašto?
  Pola svoje muzičke karijere provela sam u inostranstvu. Zaljubila sam se, udala, ostala u drugom stanju i, samim tim, u mom životu su se promenili prioriteti. Odlučila sam da prekinem evropsku karijeru i vratim se u Beograd.
  Šta se desilo kada ste se vratili u prestonicu?
  Džez je uvek bio negde u zapećku. Od njega ne možete lagodno da živite. Došla sam iz inostranstva i zatekla, po meni, jedan potpuni neukus kada je muzika u pitanju. Možda sam malo stroga, ali tu je bilo sijaset nekih velikih muzičkih imena, a vladalo je verovanje da ko jače i glasnije peva taj je najbolji. Nešto što je meni potpuno paralo uši. Ja sam više za lep, nežan, prefinjen zvuk. Onda sam razmišljala - šta sada? Ostati veran svom stilu i nemati egzistenciju ili napraviti neki mali kompromis. Na sreću, upoznajem i srećem se sa izuzetnim ljudima, kao što je moj veliki prijatelj maestro, pijanista Dule Jovanović, a koji slično razmišlja kao i ja. Mala grupa entuzijasta, u koju spadam i ja, i dan-danas ostala je verna svom stilu i dobrom zvuku.
  U izuzetno bogatoj muzičkoj karijeri sretali ste se sa mnogim legendama džeza?
  Izuzetno sam srećna što sam u životu imala priliku da upoznam velikane svetskog džeza kao što su Djuk Elington, Čarls Mingus, Čik Korija, Džon Meklaflin, Roberta Flak i mnogi drugi.
  Važite za osobu koja je uvek nasmejana i puna pozitivne energije. Odakle crpete snagu i kako punite baterije?
  Mislim da je to ipak prvenstveno genetika. Još od malih nogu sam izuzetno vedre prirode, temperamenta. Sve me je zanimalo, gluma, ples... Imam utisak da energiju crpem upravo iz sopstvene prirode, iz muzike koju neizmerno volim, a prvenstveno iz razumevanja moje dece koja su me u svemu zdušno podržavala. Živim za scenu, obožavam da pevam i mislim da onog dana kada to stane ni mene više neće biti.
  Da li su ćerka i sin nastavili vašim umetničkim stopama?
  Krv nije voda. S obzirom na to da im je otac bio Mihajlo-Miki Brada Jakovljević, najbolji džez basista, nije čudo što su i oni osetili tu strast prema muzici. Ćerka Kristina je završila džez akademiju u Gracu, a trenutno radi kao prevodilac, dok je sin Aleksandar trener i bubnjar u orkestru i radi sa mnom u Nada Pavlović bendu.
  Kažu da ste otvoreni za saradnju i da ljudi vole da rade sa vama, što se moglo videti i u pesmi Uzmi ili ostavi s popularnim Flamingosima. Da li je u skorije vreme u planu nešto slično?
  Taj hit me prvenstveno povezao sa mladim ljudima. Sada me često na ulici zaustavljaju mladi sa puno simpatije. Onda se zainteresuju i dođu da pogledaju šta ja radim, moj stil i žanr. Mnogo puta sam rekla da su Ognjen Amidžić i Marinko Madžgalj momci sa epitetom pravih šoumena. Oni su verovatno dobro razmislili koga će da angažuju i mislim da je naša saradnja pun pogodak. Obojica su puni pozitivne energije, a ja sam se trudila da ih pratim u stopu i, eto, pokazalo se kao dobitna kombinacija. Verovatno ćemo uskoro ponovo napraviti nešto slično.