Broj 136
Početna > Prica > LJUBAV NIKAD NE TREBA ŠTEDETI

Olivera Jovićević

LJUBAV NIKAD NE TREBA ŠTEDETI

Poznata TV novinarka Olivera Jovićević bila je potpuno spremna za ulogu majke jer je iza sebe imala karijeru koja je mogla da čeka, a ispred sebe sliku u koju je mogla potpuno da se uklopi: pelene, prvi zubi, boginje, noći bez sna i ogromna radost. Zato danas tvrdi da karijere ostavljaju trag, ali nikada tako živ i moćan kao dete, a svim majkama savetuje da ne štede ljubav, jer će i same videti zašto

U trudnoći nije imala nikakve specijalne želje, pa samim tim taj mit o kiselom, slatkom, slanom, o trudnici koja stalno nešto izvoleva i žali se na mučninu, malo plače, a malo se prenemaže, nije ni iskusila. Uostalom, u to vreme imala je važnijih briga - da li će bombardovanje proći do jeseni i hoće li biti struje u bolnicama. Do porođaja je vozila auto, šetala kilometrima i bavila se raznim fizičkim aktivnostima koje je njena bliža okolina smatrala rizičnim za jednu „normalnu" trudnicu. Danas, iako nije jedna od majki koje paniče za svaku sitnicu, Olja priznaje da je strah za dete najveći strah koji je doživela, a još koju godinu daće sve od sebe da njenoj devetogodišnjoj Dunji, sa svim peticama u školi, pomogne da savlada neke lekcije. „A onda, kao što neko reče, deca i satovi ne smeju se neprestano navijati, valja ih pustiti i da idu..." - kaže Olja.
  Mislite li da postoje „prave" godine kada se žena oseća zrelom i spremnom da postane mama?
  Bilo koje godine su prave ako želite da postanete mama. Upravo se radujem što je moja prijateljica Mina sa preko četrdeset rodila Lilu, a moja draga Nataša sa svojih trideset i nešto će u avgustu doneti na svet dečaka. Granice su se pomerile, mame su danas starije, ali su ljubav i želja uvek iste.
  Jeste li bili potpuno spremni za ulogu majke?
  Bila sam potpuno spremna da me neko maleno derište zove mama. Imala sam pored sebe čoveka koji je želeo isto, iza sebe karijeru koja je mogla da čeka, a ispred sebe sliku u koju sam mogla potpuno da se uklopim: pelene, prvi zubi, boginje, noći bez sna, radost, radost...
  Kako ste reagovali kada ste prvi put ugledali bebu na ultrazvuku?
  Bila sam mama spremna na sve - na kikice ili na dečaka u kratkim pantalonicama jednog dana. Te crno-bele sličice, koje sve mame dobiju kao dokaz da se u njihovom stomaku nešto vanredno događa, meni ni danas nisu najjasnije. Ali, čuvam ih kao svetinju zajedno sa pramenčićem od prvog šišanja i drugim uspomenama na prvu godinu života moje devetogodišnje Dunje.
  Mnoge žene u trudnoći jedu za dvoje. Šta vam je od hrane obeležilo drugo stanje?
  Taj period mog života ne bih mogla da nazovem drugim stanjem. Nikakvih specijalnih želja nisam imala. Taj mit o kiselom, slatkom, slanom, o trudnici koja stalno nešto izvoleva i žali se na mučninu, malo plače, a malo se prenemaže, nisam iskusila. Možda i zbog toga što sam imala važnijih briga: bila je 1999. godina, proleće, i mučila su me pitanja da li će bombardovanje naše zemlje proći do jeseni, hoće li biti struje u bolnicama, šta će biti sa svima nama. Zato su, kaže malo u šali malo u zbilji jedan moj prijatelj lekar, naša „ratna" deca danas tako otporna i zdrava.
  Koliko ste se ugojili u trudnoći i kako ste se oslobodili suvišnih kilograma?
  Nisam nikada imala problema s viškom kilograma, pa ni u trudnoći. Vozila sam auto do porođaja, šetala kilometrima i bavila se raznim fizičkim aktivnostima koje su moja mama i bliža okolina smatrali rizičnim za jednu „normalnu" trudnicu.
  Jeste li se plašili porođaja?
  Desilo se da sam dan pred odlazak u porodilište dobila temperaturu 40. Tresla sam se od nekakve groznice ispod dva jorgana, niko, pa ni lekari, ne znaju zašto. U bolnici su konstatovali da sam potpuno zdrava i kao jedino moguće objašnjenje rekli su: „Frka ti je, a?” Ubeđivala sam ih da se ne plašim, da jedva čekam da se porodim... Temperatura je prošla sama od sebe, ko će znati šta je tu bilo...
  U kojoj bolnici ste se porodili i kakav ste tretman imali?
  U Narodnom frontu. Zakupili smo apartman, u kojem sam bila sama s bebom, što preporučujem svakoj ženi. Nije skupo kao što se misli, ali se, na neki način, osećate kao kod kuće, a uz pomoć divnih ljudi u belim mantilima već u porodilištu savladate prve lekcije iz kupanja, hranjenja i presvlačenja, koje vam pomažu da ne budete „izgubljeni" kad dođete kući.
  Da li je istina ono što kažu da se svi porođajni bolovi zaborave kada se vidi dete?
  Porodila sam se carskim rezom, tako da sam moju Dunju videla nekoliko sati kasnije. Sve što bih rekla o tom veličanstvenom trenutku u mom životu već je rečeno.
  Koliko su se promenili vaši pogledi na život od kada ste postali mama?
  To je trenutak od kada više nijednu odluku ne donosite sami i samo za sebe. Šta god da planirate, radite, uvek je tu malo stvorenje koje traži ono što mu pripada: vašu ljubav, vreme, podršku... Da li to znači da mame više nikada nisu slobodne? Možda. Ali granice naše slobode crtamo sami.
  Jeste li jedna od onih majki koje paniče čim im dete kine?
  Ne. Ali ne sporim da je strah za dete najveći strah koji sam doživela.
  Primenjujete li u vaspitanju ćerke Dunje iste metode koji su vaši roditelji primenjivali na vama?
  Nešto da, nešto ne. Nisam tako stroga kao što su bili moji roditelji. Ali su vrednosti kojima su me učili ostale iste.
  Koje su to vrednosti?
  U mojoj brojnoj porodici - otac, šumarski inženjer, majka, domaćica, tri sestre i ja - vazda je bilo najvažnije ne plašiti se rada, ni životne borbe. Poštenje, odgovornost i istina, kojima su nas učili odmalena, za mene su i danas svetinja.
  Kakav je vaš odnos? Jeste li kao dve drugarice ili mora da se zna ko je roditelj?
  Često čujem kako se mame hvale da su drugarice sa svojim ćerkama. Moja Dunja ima drugarice. Ja sam prvenstveno mama, dakle, podrška, oslonac, hraniteljica. To ne znači da naš odnos nije i prijateljski.
  Od čega kao majka najviše strepite, plaši li vas njen pubertet i sve ostale „slatke muke" koje taj period sa sobom nosi?
  Da. Izbegavam i da razmišljam o mogućim iskušenjima. Ali, kažu da se dete psihološki formira do treće godine. Još koju godinu daću sve od sebe da toj mojoj dugokosoj devojčici sa svim peticama u školi pomognem da savlada i neke druge lekcije. A onda, kao što neko reče: „Deca i satovi ne smeju se neprestano navijati, valja ih pustiti i da idu... ”
  U kojim situacijama se pred Dunjom osećate kao „nespreman đak"?
  Kad me savetuje kako da rešim neku svoju dilemu ili problem. Čini to biranim rečima, za koje nisam ni znala da je savladala njihovo značenje, mudro i s iskrenim ubeđenjem da je to što govori jedino ispravno. Vrlo je sugestivna i kad god je poslušam, shvatim da sam dobro postupila. Uostalom, najstroži sudija jednom čoveku su njegova deca.
  Ona ima devet godina, šta nju trenutno zanima?
  Trenutno je zanima kako da se dobro provede na letnjem raspustu. I da li u Tunisu, gde ćemo letovati, ima dobre zabave. Tu su i muzika, časopisi, moda...
  Kako ona reaguje na vašu popularnost, zanima li i nju novinarstvo?
  U kući sam samo mama. Javni deo moga života slabo je zanima. Ali, pošto odrasta u kući u kojoj je svakog dana gomila novina, u svakoj sobi televizor, prate se sve vesti, o politici se glasno govori, ništa joj nije strano. Nažalost, dosta je informisana. Pre nekoliko dana, na koktelu povodom završetka novinarske škole čiji sam menadžer, raspitivala se kod mladih kolega šta su naučili, kakvi su im planovi, zašto žele da postanu novinari... Ličilo je to na kratak intervju, nije bio loš...
  U čemu najviše uživaju mama i ćerka?
  Uživamo u prirodi, na Avali, na Adi, na Drini, Tari, gde god ima kakvog zeleniša, igrališta, teniskog terena, bioskopa i dobre zabave... Važno je da smo ugrabile vreme da uživamo.
  Šta je najbolje kada imate žensku decu?
  Ponovo ste devojčica, pa devojka, pa mlada žena, kad već ostarite...
  Planirate li još dece?
  Nekada naši planovi nisu u našim rukama.
  Kako usklađujete karijeru i materinstvo, kako sve postižete?
  Jedno drugo ne isključuje. Karijere ostavljaju trag, ali nikad tako živ i moćan kao što je vaše dete.
  Uputite savet mladim majkama.
  Samo hrabro. Ne štedite ljubav. Već sutra videćete zašto.