Broj 135
Početna > Intervju > OSMEH MENJA SVE

Miki Perić

OSMEH MENJA SVE

Pevač, scenograf i vajar Miroslav-Miki Perić priča zašto je kafana mesto socijalnog života muškarca, zašto se plaši rastanka i tračeva i objašnjava zašto o ljubavima ne govori javno

Čovek kojeg smo gledali u emisijama Zvezde ulice, Balkan net i Kašikom na vrata, inače akademski keramičar po zanimanju, posle 14 godina života u Sarajevu napustio je voljeni grad i došao u Beograd, u koji se zaljubio i vezao. U svom životu koji je, kako on kaže, bio odvratan i divan u isto vreme Miki se trudio da sačuva optimizam, koji ga ne napušta ni u najgorim životnim situacijama, i zato danas Beograd i Miki žive čarobnu bajku.
  Kada si pre deset, dvadeset godina zamišljao gde bi voleo da se nađeš za sledećih deset... jesi li na pravom mestu?
  Nisam nikad razmišljao o mestu, već uvek o osobama. Porodica mi je sve najsvetije u životu. Nažalost, nije se desilo kako sam želeo i zamišljao, ali to je život koji je takav kakav jeste, odvratan i divan u isto vreme. Što se mesta tiče, a to je Beograd, ne bih ga menjao ni za jedan grad na planeti. Hronično sam zaljubljen i zavezan za njega. Nas dvojica živimo jednu čarobnu bajku.
  Publika te doživljava kao svestranog umetnika. A šta tebi najviše leži, vajarstvo, muzika, TV novinarstvo...?
  Po zanimanju sam akademski keramičar, ali sam ceo život voleo i muziku, i u ovom periodu života mi ona više prija. Ono što želim, a vezano je za profesiju, jeste da ostanem obični spontani dečko, bez obzira na to da li će vajanje, muzika ili neka vesela emisija biti moj posao. Bitno je biti svoj i iskren. Jedino tada je čovek ispunjen i srećan.
  Jesi li skoro otišao u atelje i uradio neku skulpturu? Kada ih napraviš, da li ih prodaješ ili poklanjaš?
  Trenutno sam u fazi druge polovine pripreme izložbe koja bi trebalo da bude u Milanu, a zatim u Beogradu, tako da radim na tome u malom ateljeu koji sam dobio od mog prijatelja Lekovića. U suštini, ne volim da prodajem svoje radove, radije ih poklanjam dobrim prijateljima i, naravno, uvek im kažem da su radovi moji samo su kod njih na doživotnom korišćenju. Vezan sam za njih jer sporo nastaju i nema ih mnogo. Bilo bi mi teško da se od njih razdvojim zauvek.
  Može li u Srbiji da se živi od umetnosti?
  Dok sam išao u dizajnersku školu, profesor Mišo mi je rekao da je umetnost velika žrtva. Mislim da sam to shvatio tek kada sam završio Akademiju. Kao i svuda na svetu, može se živeti i od umetnosti kao i od fudbala, samo što nikada nisi siguran da li ćeš postati Ronaldo ili Pikaso. Imao sam čast da mi veliki Ljuba Popović jednom prilikom kaže da je slikarstvo maraton, a da li je umetnost to što radiš, znaće se za pedesetak godina.
  Nedavno si prihvatio ulogu voditelja u Letećem startu, šta je presudilo i kako ste se Marijana i ti uklopili?
  Presudilo je to što me pozvao reditelj Letećeg starta, inače moj dobar prijatelj Vojkan, i pitao me da uradimo jednu epizodu. Posle jedne urađene emisije smo otkinuli i odlučili da, ako dobijemo dozvolu iz Emotiona, radimo dalje. Između ostalog, moja televizijska karijera je i počela u saradnji sa Emotionom i Televizijom Pink, tako da postoji određena doza sete u svemu tome, a i veoma mi prija rad na Letećem startu. Uživam potpuno. Što se Marijane tiče, mislim da je ona savršena polovina letećeg dvojca bez kormilara i jedina osoba pored mog Ognjena Amidžića sa kojom na posao gledam kao na zabavu. Želja mi je da uspemo da sačuvamo tu energiju i svežinu koja je čarobna dok snimamo emisiju.
  Pre nego što te je publika upoznala na malim ekranima, radio si razne poslove. Koji ti je ostao najupečatljiviji?
  Predavanje keramike u školi izbeglicama sa Kosova pri nevladinoj organizaciji koja se bavila tom divnom decom.
  Iako već dugo živiš u Beogradu, nisi izgubio sarajevski naglasak. Da li možda tako pokušavaš da sačuvaš sećanja?
  Kada sam došao na Dorćol, najdivniji kraj na svetu, imao sam sreću da su me prihvatili divni ljudi koji su mi s vremenom postali sjajni prijatelji. S njima se nisam osećao strano pa je možda to razlog ijekavice koja je ostala. Opet, kada se vidim sa prijateljima iz Sarajeva, shvatim da nam je potpuno različit akcenat, tako da, u stvari, govorim nekim surogat akcentom izgubljenim između Sarajeva i Beograda.
  Kako je izgledalo tvoje odrastanje u Sarajevu, a kako u Beogradu?
  Sarajevo do 14, Beograd od 14. godine. Iz ove perspektive, moje detinjstvo je bilo ispunjeno porodičnom ljubavlju i srećom pa čak i kada je porodica bila razdvojena. Za Sarajevo me vezuje bezbrižnost i dečja nevinost, a za Beograd upoznavanje života, prve ljubavi, sreće, tuge, porazi i pobede. Jednom rečju, upoznavanja sebe.
  Važiš za izuzetno pozitivnu osobu, a šta tebi uvek izmami osmeh na lice?
  Osmeh je meni najdraža grimasa koju ljudi mogu da nose na licu. Obožavam da se smejem, to me opušta, a osmeh mi znaju izmamiti razne situacije. Ipak, najviše volim da se smejem vicevima i dečjim forama koje me uvek uveseljavaju. Sve u svemu, jedan osmeh menja ceo dan, a i divno je biti veseo.
  Kada si tužan i usamljen, da li tu tugu pretačeš u stihove?
  Kad sam tužan nije mi ni do čega pa ni do stihova. Stihovi kod mene nastaju u trenucima rasterećenja i bar mrve nekog zadovoljstva. Tada kreću da se pojavljuju neke slike i da se pretaču u reči. Isti slučaj je i sa skulpturama. A kada sam usamljen, volim da gledam filmove ili da čitam, to me tada ispunjava.
  Kako izlaziš na kraj s ljubavnim rastancima: u kafani, uživanjem u hrani ili sistemom klin se klinom izbija?
  U kafani. Ona poseduje posebnu moć da se igra raspoloženjem - da zaplačeš i kad si veseo uz neku pesmu, a, opet, kada si najtužniji, da se nasmeješ, digneš ruke i pustiš glas. Stoga biram kafanu, mesto socijalnog života muškarca.
  Jesi li otvoren za novu ljubav?
  O ljubavima nikada ne govorim javno jer mislim da je to isuviše intimno i sveto, bar za čoveka koji ume da voli, da bi se prljalo na bilo koji način. Tako nestaje njena magija i ono od čega rade leptirići u stomaku.
  Poznato je i da se dobro snalaziš u kuhinji. Je li to zato što put do ženskog srca vodi preko stomaka?
  Kuvanje je moj začarani svet svet čulnog zadovoljstva i prava opsesija. Volim da kuvam i zanima me otkrivanje novih ukusa i uživanje u njima. Naravno, volim više od svega tradicionalna jela poput sarme, pasulja, graška, ali trenutno sam u takvoj fazi da mi se traže neki ukusi koji su neobični i strani. Kada putujem u inostranstvo, obično posećujem neke prodavnice u kojima kupujem začine koje kod nas ne mogu naći, poput kardamoma i šafrana, jer su začini ono što čini jela tako divnim i posebnim. Samim tim je zadovoljstvo spremiti nešto neobično ukusno svojim prijateljima veće. Oni su najveći uživaoci moje kuhinje. Uz to idu i divna vina koja u kombinaciji sa hranom od običnog ručka prave ceremoniju i svečani trenutak. Dakle, ja sam gurman hedonista.
  Čega se bojiš?
  Najviše se plašim tračeva, koji mogu život da zagorčaju, a onda se plašim ćutljivih ljudi i mraka. Ponekad se plašim i rastanaka, kao i teških misli koje, verujem, svi imaju.
  Šta je tvoje najveće bogatstvo?
  Moj brat, moj tata, moji ujaci, moji divni prijatelji i moj pas Medo.
  Šta bi voleo da probaš, a još uvek nisi?
  Voleo bih da probam jedno od najboljih vina iz Burgundije iz vinograda Romane Konti.
  Sećaš li se svog prvog pijanstva?
  Prvi put sam se napio od viskija kada smo moj drug Marko i ja gledali film Ponoćni osvetnik sa Čarlsom Bronsonom i odlučili da za svakog poginulog kog Bronson ubije popijemo čašicu. Onda je on ušao u neko skladište i počeo da puca pa je tako puklo i sećanje na tu noć.
  Gde sebe vidiš za deset godina?
  Na Dorćolu, u jednom kraju divnog grada Beograda, jedne predivne evropske zemlje koja se zove Srbija.