Broj 13
Početna > Intervju > TOLERANCIJA JE MOJA VRLINA I MANA

Jovan Ćirilov

TOLERANCIJA JE MOJA VRLINA I MANA

Jovan Ćirilov se bavio pozorišnom kritikom, dramaturgijom, zajedno sa Mirom Trailović osnovao je međunarodni festival BITEF 1967. godine, gde je od početka umetnički direktor. Bio je i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Danas piše zapažene kolumne

Posle završene škole u Kikindi, gde je i rođen, Jovan Ćirilov je upisao i diplomirao filozofiju na Beogradskom univerzitetu. Na pitanje kako bi sebe definisao i šta smatra svojim najvećim uspehom, Ćirilov kaže: "Neprijatno mi je da govorim o nekim dostignućima jer to znači sam sebe hvaliti. U svakom slučaju objektivno je što se tiče BITEF-a da smo ga osnovali i održali 40 godina. Što se tiče JDP-a, bio sam na čelu te kuće u sred mračnog perioda, ali smo uspeli da damo neke komade koji su prizivali pameti, svesti, humanističkim idealima i kritičkom promišljanju sveta."
 
  BITEF - prvi u porodici festivala
  Kada je BITEF bio u osnivanju, ideju je u svojoj glavi imala Mira Trailović koja je imala vrlo izoštreno čulo za društvena kretanja, smatra Ćirilov. O tome koliko je bilo teško realizovati ideju BITEF-a, u nastavku  Jovan priča: "U to vreme Jugoslavija je sve više značila. Bila je deo trećeg sveta, tačnije bila je na njegovom čelu, sila između istoka i zapada, što je interesantan međunarodni položaj. To je bio pravi trenutak da se osnuje prvi međunarodni festival u Beogradu. U Zagrebu je već postojao Bienale, muzički festival modernih, novih tendencija. Mi smo onda rešili da osnujemo festival novih pozorišnih tendencija koji bi se održavao svake godine. On je bio prvi u našoj porodici festivala. Posle toga je osnovan BEMUS, muzički festival i festival filmske umetnosti, FEST". U vreme osnivanja BITEF-a na čelu kulture u ministarstvu je bio Milan Vukos koji je imao puno razumevanja za ideje Trailovićeve i Ćirilova. "Značajno je da smo u samom početku imali tako značajnu podršku jer bez toga ne bi mogao da se osnuje BITEF. Osnivač je bio Atelje 212. Prve godine se sve održavalo na sceni Ateljea, a već sledeće godine smo izašli napolje, na Kalemegdan i druga otvorena pozorišta. To je bio prvi put da se na otvorenoj sceni igraju predstave". Na pitanje koliko je bilo teško održati BITEF u životu za vreme najgorih sankcija, '90-ih godina, Ćirilov kaže: "Bilo je jako teško. Jedne godine kada se BITEF održavao pod sankcijama, došao sam do čvrstog uverenja, zajedno sa tadašnjim predsednikom BITEF-a Ljubišom Ristićem da održimo festival, jer ako ga ne održimo postojala je mogućnost da se festival više neće održati nikada. Tada su na repertoaru bile samo domaće predstave i to ga je održalo."
 
  Lutkarsko pozorište iz detinjstva
  Još kao dete je gledao predstave lutkarskog pozorišta u Kikindi, a na pitanje da li je ta ljubav iz detinjstva odredila njegov budući poziv, Ćirilov odgovara: "Mislim da ga jeste odredilo to rano gledanje lutaka u lutkarskom pozorištu, igranje u amaterskom pozorištu i dolazak pozorišta Dunavske Banovine, putujućeg pozorišta Vojvodine, koje je imalo vrlo značajne umetnike, između ostalih i Rahelu Ferari. Nju sam dočekao kada sam postao upravnik JDP-a 1985. godine, ona je još uvek bila član, a ja sam bio njen upravnik. Kao dete sam je gledao kada sam imao deset godina u predstavi 'Matura', i ko bi posle mogao da pomisli da će dete od deset godina postati njen upravnik".
  Iako se kolebao da li da upiše studije filozofije ili glume, na kraju se ipak odlučio za filozofiju: "Nekako nisam verovao da imam glumačkog talenta. Pozivali su me neki da učestvujem u amaterskom pozorištu kao glumac i nisam prihvatio. Možda mi je malo žao, možda bi bilo ipak interesantno da sam studirao glumu. Da je tada postojala dramaturgija, siguran sam da bih se za nju opredelio."
 
  Pozorište i kultura danas
  Jovan Ćirilov smatra da je posećenost pozorišta u Srbiji vrlo dobra: "Za Beograd je karakteristično da ima mnogo mlade publike, za razliku od Slovenije ili Nemačke. Tamo broj posetilaca opada najviše iz razloga jer su karte skupe, pa to zadovoljstvo može sebi da priušti neka srednja buržoazija. Kod nas je nešto drugačije. Mislim da su predstave dobro posećene."
  Na pitanje, šta misli, ko su ljudi koji danas imaju moć svojim rečima i delima, a ko su ti ljudi bili nekada, Ćirilov kaže: "Mislim da sve manju moć imaju političari. Čini se da odgovorni urednici pokušavaju da sačuvaju nezavisnu poziciju, ali ipak na nekakav način, možda ispod žita, pod uticajem su neke od stranaka, bilo onih sa demokratskih ili ekstremnih krila. Nekada su najveću kulturološku moć imali direktno političari, čak su i cenzurisali, telefonirali glavnim urednicima sa rečima: 'Zašto sam ja na trećoj strani, a trebalo je da budem na prvoj!' - Urednici su morali da ih slušaju, ili su vrlo lako bili smenjivani. Danas ta moć možda utiče na drukčiji, licemerniji način."
  Ćirilov je jednom prilikom izjavio da je tolerancija njegova najveća vrlina i mana. Pitamo ga da li se i dalje smatra možda previše tolerantnom osobom i da li je danas potreban veći stepen tolerancije prema ljudima.
  "Tolerancija je jedan deo, element demokratskog čula. Kod nas, čak i oni demokratski opredeljeni, nisu često demokrate u ponašanju među ljudima. Mislim da je ipak potreban veći stepen tolerancije jer je još uvek velika većina ljudi netolerantna."
 
Autor: Suzana Stanarević