Broj 128
Početna > Intervju > ŽIVOT JE NEPREDVIDLJIV

Zdravko Čolić

ŽIVOT JE NEPREDVIDLJIV

Uprkos ogromnoj popularnosti koja prati svaku veliku zvezdu, Zdravko Čolić uspeo je da ostane svoj, slava ga nije iskvarila ni promenila. Pronašao je čarobnu formulu kako da bude stalno nov, ali u isto vreme onaj stari Čola koga pamte i vole sve generacije

  Lična karta:
  Rođen: 30. maja 1951.
  Mesto rođenja: Sarajevo
  Roditelji: Vlado i Stana

  Zavičaj
  Najlepši deo života proveo sam ukraj Miljacke. Kad pomislim na zavičaj, setim se prelepih sarajevskih zima, tog doba dok još nije bilo tako puno automobila, pa smo mi deca mogli da se sankamo od Skenderije do Miljacke. Otac mi je, sećam se, kupio male saonice, koje su bile tako brze da je sankanje za mene bilo pravo uživanje. Bio sam najbrži. Tako pamtim zimske čarolije, a i letnje su mi u divnom sećanju. Sarajevo je bilo puno parkića, mesta gde su deca mogla da se okupe i igraju, dok sam malo kasnije, kao školarac, krenuo u izviđače, u obilaske okolnih planina, Jahorine, Romanije. Tako sam zauvek zavoleo prirodu. Moj zavičaj me seća i na moju sportsku karijeru, dugo sam se bavio atletikom i fudbalom, gde sam bio golman.

  Najdraža uspomena iz detinjstva
  To je, bez sumnje, prvi dan u školi. Ne pamtim da sam ikada kasnije imao toliku tremu pred nečim što me čeka kao što je to bilo tada. I dok su druga deca bila opuštena, bezbrižna, ja sam se stiskao uz majku, kao da će se nešto strašno desiti. I, kako biva, zbog te moje treme dogodio se jedan incident. Naime, jedan dečak me je verovatno slučajno u toj gužvi gurnuo i ja sam ga udario i zbog toga sam čak bio kažnjen. Na moju veliku žalost, ta kazna je realizovana veoma nepovoljno jer nisam mogao da učestvujem na takmičenju recitatora, do kojeg je meni tada bilo veoma stalo. Učiteljica nam je usadila ljubav prema dramskoj umetnosti, naučila nas da izgradimo scenske manire, da umemo da se ponašamo na pozornici. To mi je kasnije veoma pomoglo.

  Prva ljubav
  U prvom razredu su me rasporedili da sedim sa Jelenom, ali nisam hteo da sedim s njom. Hteo sam Ranku. To je bila moja prva ljubav.

  Osoba ili događaj koji je dao pečat vašem životu
  Otac mi je kupio gitaru i na taj način se na neki način opredelila i moja sudbina. Naučio sam da sviram gitaru. U početku je to bilo za svoju dušu. Bio sam veoma mlad, nadahnut Elvisovim filmovima koje sam gledao po desetak puta. Kasnije sam postao glavni zabavljač na zabavama u školi i na ekskurzijama. Dok muzika nije postala moj život.

  Uzori
  Muzika mi je bila hobi, učio sam gitaru i išao u muzičku školu. S drugom Bracom Isovićem svirao sam za društvo u parku. U drugom razredu gimnazije, sa prijateljem Nedimom Idrizovićem otišao sam u Baošiće i, na njegovo nagovaranje, prijavio sam se za takmičenje pevača amatera u Bijeloj. Pevao sam „Lady Madonna" od Bitlsa i osvojio drugo mesto i prvi pevački honorar. Potom sam se priključio grupi „Mladi i lijepi", a 1969. godine prelazim u, u to vreme kultnu, jugoslovensku grupu „Ambasadore". Oni su bili moj uzor i od njih sam mnogo naučio. Ne bih da izostavim ni svog dedu, na čijem sam krilu, kao i svaki Bosanac, učio da pevam sevdalinke.

  Sreća
  Sreća je stvar trenutka. Ponekad obična sitnica može da vas usreći.

  Ljubav
  Kad volite iz petnih žila, onda je to ljubav. Muškarci vole iz kičmene moždine, a žene iz glave. Žena je u prednosti, jer ona bira. Muškarci vole refleksno, a žene biraju iz pameti. Muškarci mogu da budu sa više žena, dok žene to ne mogu ako nekog zaista vole. Ljubav muškarca je tako vezana za refleks, za strast, dok je ljubav žene mnogo dublja.

  Lepota
  Estetika je vrlo bitna. Ja volim da gledam lepe ljude, lepe stvari, ambijent, prirodu... Naravno, to nije ono presudno, ali lepota me, u onom najširem smislu reči, kao i uostalom sve ljude, očarava i pobuđuje pozitivna i plemenita osećanja.

  Život
  O filozofiji života ne razmišljam. Filozofija života je za mene nepročitana knjiga. Život je nešto veoma nepredvidljivo, nešto što i ne zavisi toliko od nas. Treba samo da težimo da ga što zdravije proživimo. Tu nema mudrosti.

  Imidž finog momka
  Odrastao sam u gradu gde niko nikada nije bio zvezda i niko nije bio važan, osim druga Tita. Bili smo vaspitani da se ponašamo normalno i da budemo ono što jesmo. Niko se ničim nije isticao, a ako jeste, sama sredina je po prirodnim zakonima sve to smeštala na svoje mesto. U Sarajevu zaista niko nije bio veliki, bez obzira na karijeru koju je napravio. U Beogradu je bilo drugačije. Okretali su se na ulici za mnom jer su me viđali na televiziji i tako mi nametali kao da sam nešto važan. Nije to lažna skromnost, jednostavno, mi nismo odrastali kao zvezde. Nama, Sarajlijama, pre svega je bitan duh, šarm, ljudska neposrednost… Nije važno ko si, ali budi ono što jesi i kao takvog ću te uvažavati. Možeš biti šaner ili kriminalac, kakvih je u našem sarajevskom društvu oduvek bilo, ali su oni često imali više duha nego bilo ko drugi. Nije važna profesija, nego duh, a danas se to izgubilo.                           

  O Titu
  Prvi put sam pevao Titu 1974. godine u restoranu u Bugojnu posle njegovog lova na medvede. Pevali smo Kemal Monteno i ja. Tito nije znao ko sam dok mu Jovanka nije šapnula. Pevao sam mu kao vojnik i 1978. godine na Brionima. Tu smo se i Lokica i ja slikali sa njim. Pitao me je: „Vojniče, kako ti je ovde?”, a ja mu kažem: „Dobro mi je, druže predsedniče”. „Naravno da ti je dobro” - i pokaže pogledom na Lokicu. Na dočeku 1979. godine u Karađorđevu bilo je ludo i nezaboravno. Prvo su nas nekoliko puta pretresali, bili su tu Arsen Dedić, Mija Aleksić, Čkalja, „Sedmorica mladih”, Neda Arnerić... U Dobanovcima, na njegovom rođendanu iste godine, pevao sam mu zdravicu na uvce. Opet mi je pokazivao na Lokice: „Kako je, vojniče, boga ti tvoga?” Onda su počeli svi da mu čestitaju i da ga ljube. Prišla mu je jedna plavuša da mu obriše otiske od karmina, a on joj je rekao: „Neka, navikao sam ja.”

  Uspeh
  Ono što je mene održalo jeste jedan plemeniti duh, ljubav koju širim među ljudima, altruistička energija koja iz mene zrači i koju usmeravam. Samo sam sledio svoj put, naravno, mogao sam postići više, ali svako nosi svoju sudbinu. Nikada ništa nisam žrtvovao zbog karijere. Štaviše, nikada nisam smatrao mnogo važnim ovo što radim, niti sam ikada u životu mislio da ću biti pevač.

  Muzika
  U muzici jeste bitno menjati, ali treba zadržati onaj autentični, prepoznatljivi duh. Biti nov, a stari. Jer, svi smo mi već stari za ovo tržište. Ono što je važno kada se pravi pesma jeste da se ne pravi za tri meseca već za deset godina, a ako ostane dvadeset godina, onda je to uspeh. Bavim se muzikom jer mi je lepo. Da citiram Bregu: „Mi se bavimo, stari, tim poslom, drugi ne znamo.”