Broj 122
Početna > Intervju > U LJUBAVI NEMA PRAVILA

Marinko Madžgalj

U LJUBAVI NEMA PRAVILA

Marinko otkriva da je kroz uloge u filmu shvatio koliko je ženama teško da hodaju u štiklama i da razume zašto ne mogu da se spreme za deset minuta. On veruje da postoje razni putevi zavođenja, ali i da je najvažnije da se dvoje pronađu bez maski i skrupula

Glumac Marinko Madžgalj osvojio je ulogom Safeta u seriji Ranjeni orao publiku, koja s nestrpljenjem očekuje i premijeru istoimenog filma. Još od malih nogu zabavljao je okolinu, što mu je pomoglo da otkrije da je gluma za njega idealno zanimanje, a pored toga, ispostavilo se i da je podjednako dobar u voditeljskim i muzičkim vodama.
  Pamtiš li glumačke početke, jesi li oduvek želeo da se baviš ovim poslom?
  Sećam se da sam bio u petom razredu kada sam dobio zadatak iz pismenog na temu Šta bi voleo da budeš kad porasteš gde sam tu svoju glumačku želju prvi put javno podelio sa nekim. Ta dečja želja da se zabavljaš, da budeš neko drugi, da se igraš nekih drugih okolnosti, sve to mi je obuzimalo pažnju, a posle prestanka te igre nastavljao sam da maštam. I to mi se dopadalo. Prve ozbiljnije susrete s glumom imao sam u Dadovu, a onda sam upisao Akademiju.
  Da nisi glumac, bio bi...?
  Zanimale su me mnoge stvari, a da se ne bavim ovim poslom, verovatno bih se opredelio za neki od smerova na Filološkom fakultetu, s obzirom na to da sam bio društveno-jezički smer u gimnaziji. To sam voleo i išlo mi je prilično dobro.
  Jednom je neko rekao da je gluma opasan posao gde čovek, glumeći druge, ne misli na svoju dušu i lako može da je izgubi. Koliko ima istine u tome?
  To je, verovatno, nešto čega bi tek trebalo da postanem svestan, za sada je to i dalje nezasita želja za što više uloga, likova, žanrova i da svoj habitus razvijam do što širih granica. Verovatno mene ta istina tek čeka, ali još uvek je ne nazirem. Radujem se i dalje...
  Koliko je teško glumcu da napravi neki novi lik?
  To je kao kad pred očima gledaš kako iz larve postaje leptir. Taj put građenja lika i pravljenja neke predstave je mukotrpan. Umem da budem grub i kritičan prema sebi, pa i sumnjičav. Ali, kada nešto osetim i pronađem, onda je posao lakši. To slaganje misli i osećaja sa rediteljem i partnerima je težak proces. Zalažem se da glumci imaju beneficirani radni staž. (smeh)
  Glumce bije glas da su vrlo sujetni, jesi li i sam takav?
  Naučio sam da je sujeta pogubna za ovaj posao. Iako je, kao i u svim poslovima, ima, stavljati sujetu u prvi plan i mahati njome kao barjakom nije dobro, ni za predstavu ni za glumca.
  Za tebe kažu da si izuzetno probirljiv. Čime se rukovodiš kada odlučuješ da li ćeš prihvatiti neku ulogu?
  Gledam da to uvek bude korak napred, da li je to saradnja sa nekim rediteljem ili je reč o nečemu što nisam do sada igrao. Uvek postoji ta dvojba u meni jer svaki posao je posao, svaka uloga je uloga. Pekaru se verovatno ne mesi hleb svaki dan, ali to je njegov posao. Često se dvoumim da li odbijati uloge, treba biti iskren prema sebi, jer ovaj posao nema taj kalup koji ima pekarski, a ukoliko je čovek samokritičan prema sebi, treba da kaže - Ja sam ovo već radio, sada bih nešto drugo. Gledam da biram, i kada izaberem, da znam da ću dati svoj maksimum i da ću doprineti najbolje što mogu.
  Da li ti se ikada desilo da gledaš neko ostvarenje i kažeš - Ja bih ovo bolje?
  To je veliki luksuz koji sebi ne dopuštam često. Mogu da imam mišljenje o nečemu, što ne znači da bih nešto bolje uradio, već možda drugačije.
  Kako se živi od glume?
  Da se ne lažemo, dosta je teško izvesti da se živi samo od ovog posla, ali postoji više načina da preživiš. Da radiš mnogo i da ne dozvoliš da te neko procenjuje, već da znaš koliko vrediš. I, shodno tome, neke poslove naplatiš.
  Poslednjih godina sve je manje publike u bioskopima. Zašto je tako?
  Mislim da nije stvar u kinematografiji, već u dostupnosti filmova svima. Prošetajte Knezom ili Bulevarom i kupićete film koji je izašao pre 20 dana. Drugo, tehnički uređaji daju dobar ugođaj, a treće, verovatno ljudi toliko rade da im je posle deset sati rada bioskop poslednja stvar na pameti. Četvrta stvar, bioskopi nikada nisu odgovorili na najezdu piraterije i jeftinih DVD uređaja, već su ostali onakvi kakve ih pamti moja mama. Kapiram da nije samo do piraterije, nešto je i do bioskopa, verovatno su oni izgubili tu trku. Da su uneli neke novine, možda i ne bi bilo tako. Svakako, i država treba da se pozabavi ovim problemom i onda bi možda bioskop i bio nešto što je bio pre dvadeset godina - događaj koji sebi priređuješ.
  Na koju ulogu si najponosniji, a o kakvim ulogama sanjaš?
  Nemam ništa konkretno sada, a najponosniji sam na Hasanaginicu. To je bila ogromna šansa za mene, tek svršenog glumca, da ponesem jedno veliko breme koje ta uloga nosi i da budem neko u koga drugi ima poverenja, kao što je u tom slučaju bio reditelj Jagoš Marković. Ponosan sam što se ta predstava i dan-danas igra, to je bila jedna inercija samopouzdanja, ali i saznanja u zanatskom smislu.
  Serijom Ranjeni orao stekao si ogromnu popularnost. Prilaze li ti ljudi na ulici?
  Drago mi je što je ta serija unela jednu toplinu kod svakoga ko ju je gledao. Ona je dala nadu da na televiziji može da se gleda neka topla ljudska priča bez psovki i prostota, jer su sve serije bile na isti kalup. Ne kažem da one nisu kvalitetne, ali ne mogu baš uvek da prođu. Drago mi je što se ljudima toliko dopala, što je već reprizirana, a sad će biti i film.
  Zbog uloge u pomenutoj seriji ošišao si dugu kosu po kojoj si bio prepoznatljiv. Šta bi još uradio zbog jedne uloge, a šta nikada ne bi sebi dopustio?
  Uradio bih sve za šta postoji neko adekvatno objašnjenje, pa bilo ono i u nekom metafizičkom smislu.
  U filmu Drug Crni u NOB-u igraš sekretaricu Mariju. Kako je biti u ženskoj koži?
  To je muškarac koji silom prilika mora da se preruši u ženu da bi prikupio neke informacije, tako da što se mora - mora se. Šalu na stranu, bilo je dosta čudno, trebalo mi je da se naviknem i na šminku, periku, štikle, suknje... Simpatično mi je što su insistirali da sve to bude spretno, ali to je zahtevalo ozbiljan rad. Sad mi je jasno zašto žena ne može da se spremi za deset minuta.
  Šta se dešava sa pevačkom karijerom i grupom Flamingosi?
  Sviramo onoliko koliko nam obaveze dozvoljavaju. Ređe nego ranije, ali takva je situacija jer i Ognjen i ja radimo. Za sada nemamo ništa novo u planu, ali nam prija neka svirka s vremena na vreme. Mi smo družina koja je sve to počela bez moranja i rokova, time se bavimo iz hobija i to nam odgovara.
  Šta bi iz svog života rado ponovio, a šta bi voleo da zaboraviš?
  Ne bih ništa ponovio, jer te stvari koje su se već desile verovatno bi izgubile svoju draž kada bi se ponovile. Kao što nijednu stvar ne bih zaboravio, jer verovatno sam nešto naučio iz svega toga. Stvari koje neću da zaboravim verovatno su doprinele ovima koje ne bih da ponavljam. Neka ovaj život bude unikatan.
  U kojim situacijama ideš glavom kroz zid?
  Nisam uopšte tvrdoglav i trudim se da se klonim zidova.
  Jesi li hedonista, u čemu uživaš ovog proleća?
  Hedonista jesam, uživam u suncu i lepom vremenu. Mogao bih da sedim i da se družim sa prijateljima, ispijamo kafe i neke ozbiljnije tekućine u nedogled. Kad imam slobodnog vremena, volim da ga rasporedim kako hoću, komad ovoga, komad onoga, da ga ispunim dragim ljudima i stvarima koje volim.
  Jesi li gurman i da li je tačno ono da se muškarac najlakše zavodi dobrom večerom?
  Mislim da to nije tačno. Ima toliko drugih puteva zavođenja koji su važniji. Jesam gurman i volim razne stvari da jedem, ali ne podržavam tu krilaticu - Ljubav na usta ulazi.
  Šta je ono najvažnije što si naučio o ženama, a šta ti nikada neće biti jasno?
  Jedna od važnijih lekcija je ta da im je potrebno više od deset minuta da se spreme. Naučio sam da nema konstanti i pravila koja postoje u razumevanju ili u odnosu između muškarca i žene. Najvažnije je da se ljudi, njihova bića, pronađu bez maski i skrupula, tek onda sve to može da bude ozbiljan i dubok odnos. Eto, to sam naučio - da ne postoje pravila.
  Jesu li žene za tebe misterija?
  Zavisi od onoga šta ti znači žena. One koje ti ne znače, verovatno nisu misterija, a one koje ti znače ne bi trebalo da ti budu misterija, zato što ti već nešto znače, pa si nešto i sam otkrio.
  U seriji Ranjeni orao Safet, koga tumačiš, na sve je spreman zbog Anđelke, pa čak i na to da primi metak. Šta bi ti uradio za ženu koju voliš, dokle si spreman da ideš?
  Onaj ko kaže da voli neku ženu verovatno podrazumeva i to. To je u tom paketu.
  Kada te na porodičnim ručkovima pitaju kada ćeš da se oženiš, šta im kažeš?
  Mene ne pitaju to. Ne znam zašto, ali ne postavljaju mi to pitanje.
  A da te pitaju, šta bi odgovorio?
  Ne znam, stvarno.
  Šta bi voleo da ti se dogodi u narednih pet godina?
  Još dobrih uloga, serija, filmova... Voleo bih da trajem u svom poslu i da dobro i kvalitetno ispunjavam zadatke koje mi poveravaju.
  A porodica, vidiš li se kao porodični čovek?
  Porodica da bude živa i zdrava... (Smeh)