Broj 122
Početna > Intervju > SESTRA ME JE SPASILA

Jovana Balašević

SESTRA ME JE SPASILA

Porodična kuća Balaševića za Jovanu je zemlja sigurnosti i raskoši, ali i pomalo opasna iluzija, koja joj je pomogla da za ceo život stekne osećanje unutrašnje sigurnosti. I dok neki ljudi komentarišu da će uvek biti u senci oca, Jovana im odgovara da je njen tata Dobro Drvo koje baca debeli 'lad i da u toj 'ladovini uopšte nije loše. Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio... I shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad... - kaže lepa glumica

Iako joj je u jednom trenutku izgledalo nemoguće da se pomeri sa mrtve tačke, novosadska glumica Jovana Balašević, ćerka najpoznatijeg vojvođanskog kantautora, shvatila je da je samosvest suština uspeha, a mlađa sestra Jelena, za koju kaže da je njen tvorac, pokazala joj je put u mraku.
  Koliko je teško pokazati svoje prave vrednosti kada nosiš poznato prezime?
  Ne znam, zaista, odgovor na ovo pitanje, jer ne znam drugu stranu, ne znam kako je to biti neko drugi. Mislim da svaki čovek nosi svoje breme, bio poznat ili ne. Svako ima neki svoj krst i vodi neku svoju bitku. Možda ću konkretnije moći na ovo pitanje da odgovorim kada budem starija, zrelija i umela mudro da sagledam stvari iz prošlosti. Predrasude uvek postoje, a za one predrasude koje su vladale o meni, i vladaju jednim delom još uvek - sama sam kriva. Za njih nisu krivi moji roditelji. Daleko od toga.
  Tvoja mama je jednom za tebe rekla da si bila mali ledolomac, ispred brata i sestre, koja se prva kao dete poznatih roditelja akredituje za svoju profesiju, da je dolazilo do vrlo neugodnih situacija, kao i da si dugo bila bez posla i da si patila. Kome si najviše zahvalna za uspeh?
  Da, ledolomac... Nakon diplomiranja je usledila pauza od dve godine. Tokom studiranja sam još i radila honorarno kao student u Srpskom narodnom pozorištu, a nakon toga ništa. Bio je to vrlo težak period pun preispitivanja, razmišljanja o prošlosti, gde je napravljena greška u koracima, zašto je do toga došlo, kako i šta dalje. Bilo je potrebno pomeriti se s mrtve tačke, a izgledalo je nemoguće. Puno sam razmišljala, čitala, razgovarala sa sestrom, koja je tada završavala komparativnu književnost i koja je odlučila da upiše režiju, rekavši u šali kako će to učiniti samo zbog mene jer ne bi mogla da podnese da gleda roditelje kako me gledaju dok se depresivna i mamurna prevrćem po kući. Čovek mora da zna šta predstavlja: samosvest je suština uspeha. Tako je usledila uloga Vladimira u predstavi Čekajući Godoa Samjuela Beketa, u režiji moje sestre. Bio je to veliki rad i dugotrajan proces - sanjam da mi se ponovi. Vrlo vešto me otvorila, oslobodila, izvukla iz mene ono davno potisnuto i plasirala ono najvrednije. Ona je moj tvorac, neko ko mi je pokazao put u mraku. Ta ljubav nema cenu.
  Kako posmatraš svoje roditelje, kakva je pojedinačna uloga svakog od njih u tvom životu?
  Roditelje ne biramo, a, ipak, svojim najvećim uspehom smatram što sam na ovaj svet došla spojem takvih tvoraca.
  Šta bi još mogla da nam kažeš o svojoj porodici, šta si ponela iz kuće svojih roditelja?
  Porodična manufaktura je najnormalnija stvar, složićete se. Naša kuća - zemlja sigurnosti i raskoši, gde u svakom trenutku možemo sve dobiti. Pomalo opasna iluzija koja nam je pomogla da za ceo život steknemo osećanje unutrašnje sigurnosti.
  Kome se više poveravaš, mami ili tati? Koji roditeljski savet se do sada pokazao najisplativijim?
  Moje probleme, slabosti, radosti znaju svi i svi muče moju muku i dele moju radost i zadovoljstvo. To, naravno, pomalo vređa ljude oko mene jer nema privilegovanih kada je moja ispovest u pitanju. Ali, mama je, ipak, ta koja zna najviše, pa i ono što se prećuti. Iz kuće sam ponela uverenje da stav koji imaš mora da ostane autentičan ma po koju cenu, treba ostati ono što jesi, ne podleći, kakvo god da je okruženje. A ono: „Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se", opozit je svega onog kako sam vaspitana.
  U životu ste kao porodica imali i teške trenutke, posebno kada je Jelena bila povređena u saobraćajnoj nesreći. Kako ste to prevazišli?
  Neuračunljivim optimizmom mojih roditelja, sestre u tom trenutku, verom u to da će sve biti dobro i, naravno, humorom koji nas je izvukao onako izbezumljene, bačene preko noći u neke okolnosti mračne i neverovatne, gotovo bezizlazne. U takvim trenucima, u čoveku se aktivira nešto čega do tada nije bio svestan da postoji u njemu. Ta nesreća nas je vezala, iako smo mi i pre toga bili veoma vezani, zbližila nas je zauvek. Ni sama nisam svesna kako smo uspeli normalni da izađemo iz takvog haosa, vrlo brzo je usledilo bombardovanje i, gledajući to sada nakon deset godina, divim se tim ljudima iako smo to bili mi.
  Oduvek si bila poznata u javnosti kao ćerka Đorđa Balaševića, priželjkuješ li da dođe vreme kada će Đorđe biti otac poznate glumice?
  Ne, moj otac je velika ličnost. Ne znam koliki uspeh bi trebalo da ostvarim da se zanemari umeće mog oca i kaže se: „To je otac Jovane Balašević." To nije moj cilj. Umeju ljudi da komentarišu kako ću uvek biti u senci oca, a ja kažem da je moj otac Dobro Drvo i baca debeli 'lad i da u toj 'ladovini uopšte nije loše. Naprotiv. Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio... I shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad...
  Kakav je tvoj odnos prema njegovim pesmama, koje voliš i uz koje obavezno zaplačeš?
  Najviše volim album Naposletku. Apsolutno sve pesme sa tog albuma, a izuzetno mi je teško da slušam Naopaku bajku i Mrtve, Uspavanku za dečaka i Drvenu pesmu, kao i Odlazi cirkus.
  Kada se očekuje premijera filma Kao rani mraz?
  Premijera filma se očekuje u maju, upravo je snimljena muzika za film, a izmontiran je i materijal za seriju. S velikim nestrpljenjem očekujem premijeru. Pripreme za taj film su trajale tri godine i bilo bi sada besmisleno srljati s postprodukcijom. Kad god da izađe, biće to veliko osveženje za sve, taj film nema pravo ili pogrešno vreme.
  Koliko je Mala Vidra, koju igraš u tom filmu, slična tebi?
  Svaka sličnost je namerna. Jedina razlika je što je ona Rumunka i ima tri brata, a ja jednog. Mada smo i mi Balaševići s Karpata.
  S obzirom na to da je cela porodica bila na snimanju, da li je to bila olakšavajuća ili otežavajuća okolnost?
  Olakšavajuća, naravno. To su jedini ljudi u koje imam poverenja i njihovo prisustvo ne može da me opterećuje.
  Kako je bilo raditi pod Đoletovom rediteljskom i roditeljskom palicom?
  Isto kao kada biste radili s najboljim prijateljem, s nekim s kim se razumete na jedan, pa i pogledom. U početku sam imala tremu jer sam znala da neće dopustiti da budem dobra, nego ću morati da budem odlična. Pored toga što je moj otac, on je i umetnik profesionalac veoma visokih kriterijuma koji „ne kupuje" dok se stvar ne izbrusi do kraja.
  U aprilu se očekuje premijera predstave Miris kiše na Balkanu. Reci nam nešto o samoj predstavi i o tvojoj ulozi.
  U januaru me zvala rediteljka Ana Radivojević za glavnu žensku ulogu u predstavi Miris kiše na Balkanu Gordane Kujić, u dramatizaciji Nebojše Romčevića. Igram Riki, mladu balerinu Jevrejku, koja živi u Sarajevu sa porodicom i tri sestre. Počinje Drugi svetski rat, koji sve zauvek menja, pratimo priče svih sestara, njihovih ljubavi, žrtava zarad ljubavi, pratimo priču njihove majke... Interesantno je to što je porodica Salom zaista postojala, imali smo priliku da vidimo fotografije likova koje igramo. Uloga Riki je za mene velik izazov, naterala me je da se vratim baletu posle punih 11 godina, što je vrlo zanimljivo, ali i naporno. Balet je moja stara, nedovršena ljubav, nije mi, priznajem, ni emotivno lako da se vraćam tamo gde sam davno zatvorila vrata. Anđelija Todorović, koreograf, puno mi pomaže, a pored glumačkih proba redovno imam i časove baleta.
  Jesu li ti visoki kriterijumi kada je reč o odabiru uloga?
  Nažalost, mnogo je više uloga koje sam odbila nego onih koje sam prihvatila. Bilo je raznih budalaština od ponuda, mnogo onih koje bi mi više odmogle u poslu nego pomogle. Imam visoke kriterijume, uvek se posavetujem sa sestrom i roditeljima koja je uloga zaista dobra, a koja samo zvuči dobro. Dosad nisam žalila za ulogama koje sam odbijala, moja intuicija je bila u pravu.
  Nedavno si u jednom intervjuu izjavila da si konačno shvatila ko si, šta si i čime raspolažeš... Otkrij nam ko je prava Jovana Balašević?
  E pa, to je privilegija koju zaista retki imaju. Iako to ne izgleda tako, jer sam vrlo otvorena i delujem neposredno, ljudi misle da sam ja ono što vide, ali daleko od toga. Retki su oni koji me zaista poznaju. Priznajem da ne znam ko sam, još uvek se upoznajem sama sa sobom i priznajem da ne prestajem da se iznenađujem, ono što je sigurno je da „nam" nije dosadno.
  Šta te najbrže izbaci iz takta, a šta te može rasplakati?
  Ovih dana svakodnevno putujem u Zemun na probe, tamo pa nazad, i iz takta me izbacuju rupe na putu, raspali asfalt, kamenčići koji lupaju u šoferšajbnu. Postoji i momak bez obe ruke koji stoji skoro svaki dan na semaforu na ulasku u Beograd zbog kog se posramim što me razbesne rupe na putu. On je heroj koji me rasplače.
  U životu teže izgovaraš 'izvini' ili 'volim te'?
  Tu tešku stranu reč izvini... Što su mi ljudi bliži, to sam okrutnija prema njima, ali ne namerno, ne znam zašto je to tako.
  Kakva si kada voliš? Da li se na kilometar vidi kada si zaljubljena?
  Nikad ništa nisam umela da sakrijem, a pogotovo zaljubljenost. A i što bih? Tada sam najsrećnija. Spremna na kraj sveta da idem zbog ljubavi. Nema stvari koju ne bih tada učinila. Potpuna predaja... Do kraja.
  Gde beležiš najveći minus našim muškarcima, šta ti nikada neće biti jasno kada je „jači pol" u pitanju?
  Prinčevi iz bajki kao da nikada nisu ni postojali, ali nam je na raspolaganju široka lepeza estetskog i intelektualnog horora. Imamo u ponudi samo krajnosti. Zar ne čujete vapaj suprotnog pola!?
  Kakav je tvoje emotivni status, jesi li srećno zaljubljena ili srećno sama?
  Sama i zaljubljena. Njegovo odsustvo snažno je koliko i njegovo prisustvo...
  Brak tvojih roditelja opisuje se kao ljubav koja se retko dešava. Priželjkuješ li i sama takvu ljubav i da li inače veruješ u srećne krajeve?
  Ljubav nema veze sa onim što očekujete da ćete dobiti, već sa onim što se od vas očekuje da date, a to je sve!
  Šta nedostaje da bi rekla: „E, ovo je život kakav želim?"
  Mislim da jedino Amelija Pulen ima pravo da tako nešto izgovori.