Broj 121
Početna > Intervju > SANJAM DA SVIRAM U SRBIJI

Stefan Ivković

SANJAM DA SVIRAM U SRBIJI

Devetnaestogodišnji pijanista Stefan Ivković, koji živi u Norveškoj, dobio je toliko svetskih nagrada i priznanja za svoj rad, a jedino u Srbiji ne može da ostvari najveću želju - da se predstavi beogradskoj publici

Od malih nogu Stefanova pasija je muzika. Započeo je školovanje u Srbiji, a nastavio u prestižnim norveškim školama, koje su mu pružile adekvatnu edukaciju i šansu da učestvuje na mnogim takmičenjima, sa kojih je do sada donosio samo nagrade - 2004. godine osvojio je drugu nagradu na međunarodnom klavirskom takmičenju u Gorici, u Italiji, sledeće godine usledilo je i prvo mesto na norveškom državnom takmičenju, 2006. godine je bio finalista međunarodnog klavirskog takmičenja u Bukureštu, a 2007. osvojio je četvrto mesto na skandinavskom takmičenju pijanista u Danskoj. Danas, ovaj mladi umetnik želi da konačno ispuni svoju najveću želju - da zasvira u svečanoj sali Skupštine grada, upozna se sa beogradskom publikom, a sav novac od koncerta pokloni u humanitarne svrhe.
  Kada si se zainteresovao za muziku?
  Još kao dete, slušajući tatu kako svira harmoniku, zavoleo sam muziku. U osmoj godini počinjem da učim da sviram harmoniku, a već sledeće godine i klavir. Osvojio sam više od deset prvih nagrada na takmičenjima u Srbiji, na oba instrumenta, a sa 12 godina sam držao prvi klavirski resital. Od prelaska u Norvešku 2002. godine odlučio sam da se potpuno posvetim klaviru.
  Koliko dnevno vežbaš?
  Tu postoje različiti pristupi i sistemi, a moje glavno načelo je da ne treba kvalitet vežbanja meriti časovnikom, već prema tome koliko je toga urađeno. Sebi postavim zadatak kojim ću se kompozicijama baviti i vežbam dok ne primetim izvestan napredak.
  Imaš li neke rituale pred izlazak na scenu?
  Vrlo sam napet pred nastup pa sam puno pažnje posvetio kanalisanju te napetosti. Jedini način na koji čovek može sve to da suzbije u sebi jeste da svoje razmišljanje potpuno preorijentiše na kompozicije koje treba da izvodi. Imao sam jedno vreme omiljenu košulju sa specifičnom šarom, koja mi je donosila sreću.
  Koliko je za muziku potrebno talenta, a koliko rada?
  Talenat je neophodni činilac, pokretač i katalizator celog procesa, ali i rad je bitan. Čovek treba potpuno duboko da razume muziku, kao i da ima jasnu predstavu šta želi od muzike.
  Šta je to što ti želiš od muzike?
  Naklonjen sam romantičnoj muzici u kojoj mogu da izrazim sve svoje emocije i temperament, ali i muzici sa filozofskom pozadinom.
  Šta te još interesuje sem muzike?
  Iako nemam mnogo slobodnog vremena, volim da proučavam našu i svetsku istoriju. Posebno me interesuju uzroci i posledice nekih događaja jer sam veliki pobornik one stare definicije da nam istorija pomaže da bolje shvatimo sadašnjost.
  Iako kažu da je devojke lakše zavesti gitarom, šta bi ti odsvirao devojci koja ti se sviđa?
  Muzika je sredstvo duhovne komunikacije. Uvek sam birao dela za koje sam najdublje i najprisnije vezan. Svirao bih joj Betovena, Lista ili Šopena.
  Živiš u Norveškoj, gde si postigao veliki uspeh, ali želiš da se vratiš ovde i sa ponosom ističeš da si Srbin. Šta te toliko veže za našu zemlju, posebno što ovde nisi dobio priliku da se predstaviš publici?
  Mene vežu lepe uspomene na detinjstvo koje sam ovde proveo, ali i na moje najdraže i sve ljude koji su me inspirisali. Kada završim školovanje, razmišljam da se vratim.
  Uprkos tome što muzičari ovde nemaju uslove za rad i gotovo su obezvređeni?
  Uprkos tome! Pošto sam toliko godina bio u Norveškoj, koja je antimaterijalistički orijentisana, radost nalazim pre svega u zadovoljenju svojih duhovnih potreba. Jedino što želim jeste da dostignem umetnički nivo kome težim. Duboko sam vezan za našu zemlju, imam predivne uspomene u kojima pronalazim inspiraciju. Muzikom govorim o svojim osećanjima prema Srbiji, zemlji u kojoj sam rođen. I  svuda s ponosom ističem da sam Srbin!
  Dakle, danas najviše od svega želiš da te naša publika upozna?
  Želim da sviram u humanitarne svrhe u koncertnoj sali Skupštine grada. Pisao sam nadležnima, ali nisu mi odobrili, ne znam zbog čega. Posle svih svetskih nagrada, velika želja mi je da sviram svom narodu i neću odustati od te namere.