Broj 121
Početna > Intervju > NISAM ČOLINA SCENOGRAFIJA

Lokica Stefanović

NISAM ČOLINA SCENOGRAFIJA

Najstroži član žirija u emisiji Plesom do snova Lokica, u životu je radila uglavnom šta je htela, jedino žali što nije odigrala Labudovo jezero i tajnovito nagoveštava da će uskoro uraditi nešto što će ostati i posle nje.
  Vaš život je manje-više bio otvoren za medije, da li vam je to nekada smetalo?
  Najviše mi je zasmetalo posle emisija Sedam plus sedam. Tada smo kao Lokice proživljavale vrhunac karijere, snimile smo dve singl i jednu LP ploču. Igrale smo u toj emisiji, tada najpopularnijoj, koja se davala jedanput mesečno. U prilog njene popularnosti najviše govori činjenica što su, kada se emitovala, ulice bile prazne. Tada sam imala frizuru koju imam i sada, i svi su me prepoznavali kada me vide. Počelo je mnogo da mi smeta što su mi ljudi svaki dan postavljali ista pitanja. Zato sam 1983. godine odlučila da pustim dugu kosu, stavila sam naočare i to je bilo dovoljno da me ljudi ne prepoznaju na ulici. Slava mi je smetala utoliko što me je pola Jugoslavije vezivalo za Čolića i doživljavalo kao njegovu pokretnu scenografiju, što nisu znali za druge stvari, kojih je mnogo, a kojima sam se bavila.
  Na šta konkretno mislite?
  Početkom osamdesetih sam počela da se bavim fitnesom. Jedan prostor koji je bio predviđen za rušenje sam adekvatno opremila i počela da treniram sa ženama. U to vreme žene nisu išle na rekreaciju jer, ako si žena i baviš se sportom, ili si profesionalna sportistkinja ili trener. Posle toga su mi neke stjuardese iz Amerike donele knjigu Džejn Fonde, koja se bavila fitnesom. I sama sam odlazila u Ameriku i videla razne vežbe za zaposlen svet. Tada sam pomislila da bih to i ja mogla da radim. Posle 1990. sam se okrenula isključivo fitnesu i snimila video sa vežbama. Ponosna sam na činjenicu što su generacije žena godinama vežbale uz te moje vežbe.
  Završili ste arhitekturu, jeste li ikada radili u struci?
  Kao arhitektonski inženjer uradila sam zgradu od 11 spratova u centru Prištine. Moj otac je bio elektromašinski inženjer, specijalista za jake struje. Pošto sam bila jedino dete, a on je želeo sina, od mene je tražio da budem inženjer. Otac mi nije dozvoljavao da upišem unutrašnji dizajn jer tada ne bih postala inženjer, već samo arhitekta. Sela sam, razmislila i shvatila da, s obzirom na to da su oni sve podredili i posvetili meni, trebalo bi i ja jedan deo života da posvetim njima. Odlučila sam da završim školu, ali u isto vreme sam i igrala. To je razlog što sam studirala deset godina. Osim plesa i studiranja, radila sam u fabrici modela trikotaže u Kikindi kao dizajner.
  Odrastali ste i sazrevali u neko drugo, neki kažu srećnije, vreme. Mislite li da je tada mladoj osobi bilo lakše nego sada?
  Danas su se neke stvari ubrzale tehnološkim napretkom, ali rad na sebi ne može da se ubrza. Ne možete da kažete kako želite da budete vrhunski pijanista nakon pet minuta. Ne može tata to da plati. S druge strane, ne mora tata ništa da plati, a dete može da bude mali Mocart. Ništa to nema veze sa blagostanjem, ima veze samo s radom, a taj rad je najmanje cenjen među ljudima i poslodavcima u današnje vreme. U ono vreme, da biste došli na televiziju, iza sebe ste morali da imate mnogo sati rada i škole, a sada može da radi ko šta hoće ako je platio ili ako je tata platio. Danas se porodične vrednosti ne poštuju u tolikoj meri u kojoj su se onda poštovale, to vidim i kod moje ćerke koja ima 25 godina. Ja sam i u četrdesetim godinama još uvek slušala svog oca!
  Ko su bili vaši uzori tada?
  Televizijski uzor mi je bio Don Lurio, američki koreograf džez densa na italijanskoj televiziji, koja je uvek pravila najkvalitetnije šou programe. Opčinjeno sam gledala te emisije. Divila sam se i Džeromu Robinsu koji je koreografisao Priču sa zapadne strane, Romea i Juliju današnjeg vremena.
  Čije postere ste držali na zidovima?
  U to vreme nije moglo da se nađe mnogo štošta što se Amerike tiče, jer je bilo zabranjeno skoro sve što dolazi otuda. Zato smo se bavili francuskom i italijanskom kulturom. Brižit Bardo je bila neprikosnovena, imala sam 2500 njenih slika. Čim bi stigao Pari mač u Beograd, odmah sam trčala da ga kupim. Početkom '60-ih godina pojavili su se Bitlsi i tada sam, kao i sve devojke, bila zaljubljena u Pola Makartnija. Kasnije su se pojavile i neke naše grupe, a ja sam se i zabavljala sa prelepim, sada nažalost pokojnim, gitaristom Zlatnih dečaka. On je bio moj prvi dečko.
  Sećate li se na šta ste potrošili prvi zarađeni novac?
  Sećam se da je moj honorar bio oko 11.000 tadašnjih dinara, a dobila sam ga kao učenica baletske škole za tvistiranje iza Đorđa Marjanovića. Inače, mamina plata je u to vreme bila 5.000 dinara, a ona je bila profesor u gimnaziji. Kada mi je isplaćen novac, prvo sam ušla u Kraš i kupila slatkiše koje moja mama voli. Za ostali novac sam kupila dva para cipela jer sam oduvek volela štikle, valjda zato što sam niska.
  Poznato je da ste vi napravili koreografiju za zatvaranje Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu, a tada ste se i porodili. Kako je izgledao taj period, vi sa stomakom u zahtevnoj ulozi?
  Pre toga sam imala neke spontane pobačaje, pa je zato bilo još i gore. U maju 1983. godine sam otišla na prvi sastanak i tu sam se sa čelnim ljudima dogovorila i preuzela posao. Na drugom sastanku sam već bila u četvrtom mesecu trudnoće. Doktor mi je odobrio da svake druge nedelje putujem za Sarajevo spavaćim kolima. Ljuljala sam se kao neka babuška jer mi je stomak već bio povelik, a i imala sam urađen serklaž. Moje dete je rešilo da izađe ranije, tako da nisam uspela da odgledam samo zatvaranje na stadionu jer je ono bilo 17, a ja sam se porodila 15. februara.
  Kako je izgledalo gledati zatvaranje Igara iz bolničkog kreveta?
  Ne baš sjajno jer sam tada doživela najveće poniženje od televizijskog komentatora, pokojnog Dragana Nikitovića, kojeg je mrzelo da pročita program igara. Naime, koreografiju otvaranja je radila Zagrepčanka Tihana Škrinjarić, a koreografiju zatvaranja Beograđanka Lokica Stefanović. Pored nas dve, postojao je Slavko Pervan, čovek koji je aminovao ono što smo mi radile. Dva dana nakon porođaja, 17. februara uveče, otišla sam kod lekara, objasnila im da sam uradila koreografiju za zatvaranje Igara i zamolila ih da odgledam to isto zatvaranje u njihovoj sobi jer tada nije bilo televizora u sobama porodilja. Oni su bili veoma ljubazni i dozvolili mi da gledam sa njima. Tada je započela ceremonija, a iz komentatorovih usta se čulo: „Evo ih mladići i devojke u koreografiji Slavka Pervana..." Ja u Australiju da propadnem kroz sve spratove GAK-a! Lekari su me zabezeknuto pogledali, onim pogledom - Šta ova laže samo da bi gledala! Dugo sam mrzela tu koreografiju, ali sam je na kraju nabavila i sada je imam u svojoj arhivi.
  Vaša ćerka ima neobično ime, da li je ono vezano upravo za te Olimpijske igre?
  Iako ime Ognjena svi povezuju sa Olimpijskim igrama, ime je dobila po želji njenog pokojnog strica. On se zvao Ognjen i želeo je da se moja ćerka zove Ognjenka, ali Ognjena mi se više dopalo.
  Jeste li strog ili popustljiv roditelj?
  Stroga jesam, ali ne roditeljski stroga. Kao što u emisiji Plesom do snova ne dajem visoku ocenu takmičarima koji dobro odigraju jer znam da bi mogli da budu još bolji, takva sam i privatno. Užasno sam disciplinovana, čak i na sopstvenu štetu. Ne podnosim kada vidim da ljudi ruše sistem samo zato da bi njima bilo komotno. Zbog toga su me čak zvali Hitler.
  Sada, kada se pogledate u ogledalo, šta vidite? Jeste li zadovoljni odrazom?
  Jesam, pre svega jer sam u životu radila uglavnom ono što sam htela. Žao mi je, naravno, što neke stvari nisam uspela da uradim, a ne mogu sada da ih nadoknadim, kao što je, na primer, igranje Labudovog jezera. Živim na parče, svaki sekund mi je ispunjen i volim to. Osoba sam koja je navikla da radi. Jedva čekam da se pojavi unuče, između ostalog, jer ću tada svima moći da kažem da sam strašno zauzeta. Pre toga planiram ove godine da uradim nešto što će ostati i posle mene.