Broj 120
Početna > Intervju > BORBA ZA ŽIVOT SINA

Nada Topčagić

BORBA ZA ŽIVOT SINA

Drama kakvu samo sudbina može da izrežira dogodila se pevačici Nadi Topčagić, čiji se jedinac Miroslav teško povredio na skijanju i dvaput vraćao iz mrtvih, a trenutno se bori da sačuva potkolenicu desne noge, koju nakon nesreće više ne može da koristi

Nada Topčagić, poznata pevačica narodne muzike, preživljava najtežu životnu dramu, koja je počela 27. februara kada je njen sin jedinac Miroslav, tokom skijanja na Jahorini, doživeo tešku povredu desne noge, opasnu po život. Prilikom operacije, dvadesetčetvorogodišnji mladić je dvaput bio u stanju kliničke smrti, ali je, na sreću, uspeo da se vrati među žive. Vidno uzbuđena, sa bolnim grimasama na licu, Nada se priseća tog dana kada je za njenu porodicu sve krenulo po zlu...
  - Moj sin je oduvek bio sportski tip, pa je krajem zime otišao put Jahorine na skijanje. Tog kobnog dana, dok je bio na stazi, s leđa ga je udarila jedna devojka, kako smo kasnije saznali, rodom iz Bora. Njena skija se otkačila i, na nesreću, stala na bočnu stranu, preko koje je moj Mikica pao i teško isekao nogu.
  Iako pad na leđa, sam po sebi, nije bio opasan, sudbina je izrežirala stravičan scenario, jer je nesrećni mladić pao zadnjim delom desne noge na skiju, koja mu se, poput noža, zarila u tkivo sve do karlične kosti.
  - On je u skiju udario mišićima zadnje lože i butine, a rana koju je zadobio bila je 30 santimetara širine i 15 santimetara dubine. Najcrnje je to što je isekao i nerv išijadikus, koji je zadužen za funkciju čitave noge - priča Nada.
  Teško povređen, Miroslav je više od 20 minuta dozivao pomoć, zajedno sa devojkom koja ga je udarila, ali pomoći nije bilo, baš kao ni Gorske službe spasavanja.
  - Ironija je u tome što je blizu njega povređenog prošao i jedan neurohirurg sa Kliničkog centra, koji nije znao šta se dešava, pa je nastavio da se skija. Dok je moj sin krvario, niko nije prilazio, a Gorska služba spasavanja stigla je posle 20 minuta, kada je već izgubio mnogo krvi.
  Prava drama i borba za život počela je kada je Gorska služba spasavanja napokon stigla na mesto nesreće.
  - Umesto da mi spasavaju sina, iz Gorske službe su pričali kako su ga oni upozoravali da ne juri stazama, što je smešno, jer Mikica nije tako dobar skijaš da bi mogao da izvodi egzibicije na snegu. Oni su se na taj jadan način pravdali što su kasnili i što je moj sin mogao da umre na snegu.
 
  Životna drama
  S obzirom na to da na Jahorini nema ambulante, mladića su odneli u neku brvnaru, a onda ga uputili u Kasindol, u Istočno Sarajevo.
  - Mikica je imao sreće što mu je jedan mladi tehničar tamponima napunio nogu i koliko-toliko zaustavio krvarenje. Onda su ga poslali u Kasindol, 50 kilometara od Jahorine, bez medicinskog osoblja, u nekom starom kombiju, koji je dobijen još za Olimpijadu. Išao je vozač, moj sin i njegov drug Nikola, koji ga je pričom održavao u svesnom stanju.
  Po dolasku u bolnicu, u teškom opštem stanju i sa velikim gubitkom krvi, nesrećnog mladića su hitno odneli u operacionu salu, gde se odvijala prava drama.
  - Mom sinu je život spasao doktor Slavko Ždralo, sa još dvojicom kolega - dr Mirom Stojanovićem i dr Vjeranom Saratlićem. Doktor Slavko je završio smenu i krenuo kući u trenutku kada su Mikicu dovezli. Kad je video mladog čoveka, vratio se nazad i dva puta ga vraćao u život iz stanja kliničke smrti. Sin mi je skoro sasvim iskrvario, srce mu je stalo, pa su mu non-stop dodavali nove jedinice krvi. Postojala je i opcija da mu iseku nogu, ali je doktor Slavko odlučio da to ne urade i da pokušaju da spoje nerv, što su na kraju i učinili.
  Doktor Ždralo je i obavestio Nadinog supruga Zlatka Đorđevića da im je sin povređen i operisan, nakon čega su oboje krenuli put Sarajeva.
  - Dok Zlatko i ja nismo došli do njega, nismo verovali da je uopšte živ! Hteli smo da ga prebacimo za Beograd, a pošto on nije bio sposoban da se vozi kolima ili sanitetom, pokušali smo da nađemo helikopter. U tome su nam najviše pomogle Marija Šerifović i njena majka Verica.
  Po starom srpskom običaju, u javnosti je odmah počelo pljuvanje porodice Topčagić-Đorđević, a na Internet forumima vodile su se prave debate o tome „ko je sin Nade Topčagić da koristi helikopter"?
  - Uz svu muku koja nas je snašla, pojavili su se ružni komentari u medijima zbog toga što smo hteli da spasemo život svom sinu, da angažujemo helikopter i platimo ga po važećem cenovniku. Da sve bude još gore, na kraju nismo ni uspeli sina da prebacimo vazdušnim putem, jer helikopter, navodno, nije mogao da sleti u Kasindol, već na Pale, koje su udaljene 50 kilometara. Doktor Ždralo je procenio da je to pogubno, pa je Mikica ostao još sedam dana u istoj bolnici, nakon čega smo ga sanitetom prevezli u Beograd.
 
  Nada postoji
  Nakon dolaska u Beograd porodici Topčagić-Đorđević nadu u život vratio je doktor Savić, poznati neurohirurg, prognozama da desna noga još nije izgubljena.
  - On nam je vratio veru u to da će Mikica ponovo hodati. Zlatko i ja smo optimisti, jer drugačije ne možemo. Nedavno je otvorena klinika u Beogradu koja je specijalizovana za periferni nervni sistem i moj sin će ići kod njih na pregled. Nakon toga ćemo znati da li će ponovo morati da mu hirurški otvaraju nogu, što ne bismo voleli, ili će se terapija nastavili bez nove hirurške intervencije. Kao i svi roditelji, moramo da pokušamo sve ne bi li nam sin ponovo normalno koristio nogu.
  Iako im je u kući sumorna atmosfera, Nada i Zlatko se svim silama trude da hrabre svog jedinca.
  - Mi pred sinom moramo da budemo jaki, iako nam nije do života. U kući nam je grobna atmosfera, ali se trudimo da bodrimo našeg Mikicu. Plašili smo se da ne padne psihički, jer je to strašna stvar. Sa nervima se nikada ne zna, jer dugo može da ne bude poboljšanja, a onda se vidi rezultat. Njegov oporavak će biti težak i dug, a mi se molimo Bogu da mu sačuva desnu potkolenicu.
  Velika borba za potkolenicu desne noge, koju ne može da pokreće, tek predstoji, jer su se Miroslavu u nozi pojavili i trombovi, zbog kojih mora da prima injekcije u stomak i da pije lekove narednih šest meseci. On već više od mesec dana leži, ali se hrabro drži, pa je pre nekoliko dana prvi put nakon nesreće izašao u grad.
  - Urađena mu je proteza, koja treba da mu olakša hod, zajedno sa štakama. On mora da se kreće zbog mišića i krvotoka, pa je pre neko veče skupio hrabrost i izašao u grad. Suprugu i meni je teško da ga gledamo sa štakama, jer je naš sin bio sportski tip, čak je došao do reprezentacije Srbije u ragbiju, a sada leži u kući. To mnogo boli, ali verujemo da će naš Mikica sačuvati nogu i opet normalno hodati.
 
 
Autor: Saša Milovanović