Broj 12
Početna > Intervju > ŽIVIM ŽMUREĆI NA JEDNO OKO

Milan Lane Gutović

ŽIVIM ŽMUREĆI NA JEDNO OKO

 Milan - Lane Gutović je među retkim glumcima koji svojim ozbiljnim izrazom lica uspevaju da do suza zasmeju publiku. Upamćen je po satirično-političkom "Kabareu", predstavi "Obično veče", šaljivim TV serijalima "Ne može da škodi", "Pustolov", "Metla bez drške", ali i izuzetnim glumačkim ostvarenjima u pozorištu za koja je dobio Sterijinu nagradu, nekoliko godišnjih nagrada JDP-a, nagradu Zoran Radmilović. Za filmsku ulogu  u "Sedam i po" prošle godine mu je dodeljeno priznanje Car Konstantin. Popularnog glumca ponovo gledamo u ulozi Šojića iz kultnog serijala „Tesna koža", ali ovoga puta 25 godina starijeg i u "Beloj lađi". Po čemu su mu ove godine drugačije od onih prethodnih Lane Gutović priča.

Šta ste pre smatrali najvećom vrednošću, a šta pod time podrazumevate sada?
  Nekada sam bio siguran da su to mudrost, pamet, talenat, duh.. One vrednosti
  koje niko ne može da vam uzme ili ukrade. Danas nisam baš siguran u to jer sam shvatio da su stavovi polova u pogledu vrednosti različiti. Razlika leži u muškoj brzopletosti i ženskoj opreznosti. Evo kako sam to primetio: muškarci zbog posla nemaju vremena za duh i mudrosti. Rade po ceo dan da postanu bogati, jer bogatstvo smatraju vrednošću. Srećom su tu policajci, poreznici i žene da ih kasnije razuvere. Kasnije nisu toliko zauzeti i dobiju vreme za duh i mudrost u zatvorima, kao razvedeni i slično. Znači, tek posle istrčavanja dođu do toga da je mudrost prava vrednost. Žene su u tom smislu opreznije. Odmah znaju šta
  su prave vrednosti i traže obavezno da u njima pronađeš duh, talenat, mudrost i neku duhovnu lepotu - ALI ,za svaki slučaj zatežu lica, naduvavaju usne, podižu dojke i slično. Sada ne znam koji pol u stvari zna prave vrednosti? Da li muškarci koji do rešenja dođu pošto su počinili kardinalne gluposti, ili žene koje znaju rešenje, a tek operacijama dođu do kardinalnih gluposti.
 
  Opišite ženu koja vam je centar života i kako ste jednom rekli, omiljena tema?
  Odgovor mi otežava iskustvo koga se nerado sećam. Pre nekoliko godina štampa je objavila da sam o ženama govorio jezikom mržnje, a sada bi trebalo da isti taj čovek opisuje ženu koja mu je u centru života. Odgovorom nemam nameru da se korigujem, ali mislim da bez žene nema sreće, a ni nesreće. Znam da je kraj predhodne rečenice zabrljao blistavi početak, ali sada ću još više da zabrljam: Žena koja je u centru moga života, srećna je sa mnom i nije realno biće. Realne žene smatraju da bi bile srećno udate jedino kada ne bi bilo muževa i zato se žena iz centra života samo zamišlja. Mislim da je izlišno da govorim o tome kako je žena moja omiljena tema kada su me zbog te omiljene teme napadale tolike dame.
 
  Kako biste danas opisali vaše obično veče, a kako je ono izgledalo pre?
  Pretpostavka da pod pojmom obično veče podrazumevate slobodno veče, učinila je ovo pitanje za mene teškim. Zašto? Iziskuje iskrenost koja je za novine nepotrebna. Nekada sam imao utisak da imati slobodno veče i provesti ga kod kuće znači gubiti vreme. To me je činilo nervoznim i teralo me da idem na mnoga mesta, na koja sada i ne pomišljam da odem. Nekada je svako moje obično veče izgledalo baš tako i tako je bilo sve dok nisam shvatio da provodeći tako vreme ja dangubim. Naravno, sve što postoji čeka vreme koje će mu oduzeti smisao i tako sam ja dočekao ovo moje sadašnje vreme koje je tim mladalačkim običnim večerima i dangubljenju na taj način, oduzelo smisao. E sada dolazi onaj deo odgovora koji se u dramaturgiji zove „momenat prevarenog očekivanja". Vi mislite da danas, za razliku od mladosti, ne dangubim. Sasvim je obrnuto. I danas dangubim, ali na drugi način. Nekada sam dangubio van kuće nervozno i na brzinu, a sada dangubim u domaćoj atmosveri, bez nervoze..natenane... i sa guštiranjem. Ispadne da je razlika između mojih običnih večeri mladih dana, i običnih večeri starih dana samo u načinu dangubljenja.
 
  Šta je za Pustolova pustolovina sada, a šta je ona podrazumevala nekada?
  Nisam bio pustolov i u suštini jedino sa žarom umem da čitam knjige koje o pustolovinama pišu. Do sada se ništa u tom smislu nije promenilo. Dovoljno mi je uživanje u pustolovinama koje imam pričajuću o njima na televiziji deci i matorima.
 
  Čemu se smejete, a šta može da vas rastuži?
  Za mene je oduvek bila smešna ljudska glupost i smejem se sve dok tu istu glupost ne prepoznam kod sebe. Tada me teši samo to da manjak pameti nije isto što i višak gluposti.
   
  Za kakvog čoveka biste ranije rekli da je  sposoban, a šta danas vidite kao sposobnost?
  Promenom klime u kojoj se živi, menjaju se i uzori. Tako je i sa lepotom. Nekada je uzor ženske lepote bila punija dama, jer je bilo manje hrane, a pretpostavljalo se da se do te kilaže dolazi samo velikim trudom i zalaganjem. To je trajalo sve dok hrane nije bilo toliko da su sve dame postale po kilaži ravne uzoru. Onda se pojavila Tvigi, koja je dala novi tip lepote. Sakato mršavu ženu. Pretpostavlja se da se, isto kao do debljine, do te mršavosti dolazi samo velikim trudom i zalaganjem. Isto je i sa sposobnim i nesposobnim tipovima. Pojmovi poštenja su se promenili. Nekada je tvoje poštenje donosilo bogatstvo, a ono činilo da te smatraju sposobnim. Danas se pojam poštenje retko koristi i pod sposobnošću se podrazumeva veština kojom ćeš nekoga da prevariš. Zbog toga neću da kažem koga smatram sposobnim.
 
  Koliko ste se udaljili, a koliko približili svojim životnim ciljevima?
  Srećom moji životni ciljevi nisu bili postavljeni tako daleko, pa mi nije bilo teško da ih dosegnem. Izgleda da ima istine u konstataciji koja kaže da postaneš srećan kada shvatiš da nema potrebe postavljati daleke mete.
   
  Šta nikada ne opraštate?
  Mislim da nema tako velikog greha zbog koga bi neko goreo u paklu večito. Da ima tako velikog greha, bilo bi moguće nekoga ubiti više puta za nedelo koje je počinio. Ipak smo samo ljuska stvorenja koja postaju dobra i loša od slučaja do slučaja. Ovo mišljenje sam kao stariji uspeo da formulišem čitajući pametnije od mene, a ovako sam mislio i ranije, pa sam lako opraštao i nekada i sada.
   
  A na šta lako padate?
  Kinezi kažu da nije važno koliko puta padneš. Važno je da jedan put više ustaneš. Vi me ustvari i ne pitate na šta lako padnem, već koliko lako ustajem. Reći ću vam: Ima padova koje teško podnosim. Ne bih ja ni znao koliko je pad bio težak, da mi to ne kaže vreme koje mi je potrebno da se od pada oporavim.
  Suština svih mojih padova je u kretanju ranjivom brzinom koja mi nije dozvolila da vozim i upravljam svojim životom, već samo da nišanim. Figurativno, vozio sam kroz život žmireći na jedno oko, jer niko ne ume da nišani sa oba otvorena oka.
   
  Šta najbrže može da vam povrati dobro raspoloženje?
  Od slučaja do slučaja. U ovom slučaju, kraj intervjua.