Broj 12
Početna > Prica > NEPOSLUŠNA TRUDNICA

Lidija Vukićević

NEPOSLUŠNA TRUDNICA

Zvezda serije „Bolji život", šarmantna glumica čiji je zaštitni znak crna kovrdžava kosa, Lidija Vukićević, svoja dva sina, Andreja i Davida, donela je na svet u bajkovitoj Holandiji za koju je vežu prelepe uspomene. Od kako je postala majka, njena karijera je u drugom planu, jer se iz svakog lika trčeći vraćala u stvarnost gde je na prvom mestu - mama. Iako nema žensko dete, ističe da ne žali za tim, jer kako kaže, njena dva sina su dovoljno nežna i pažljiva prema njoj.
 
  Kako ste saznali da ste trudni?
  U to vreme živeli smo u Holandiji, a meni su se pojavili neki simptomi koji su mi do tada bili skroz nepoznati, pa smo, moj sada bivši suprug, Mitar i ja otišli kod lekara specijaliste. Posle brojnih analiza saznali smo da sam u drugom stanju i bili smo presrećni. Odmah smo želeli da znamo da li je dečak ili devojčica, a kada su nam nakon određenog vremena rekli da je dečak, mojoj sreći nije bilo kraja, jer obožavam mušku decu.
  Da li je Vaš suprug bio uz vas prilikom porođaja?
  Holanđani inače praktikuju da u porođajnoj sali muž bude pored žene, pa je Mitar išao na razne preglede jer je hteo je da bude uz mene, ali ja to nisam želela. Rekla sam mu da mi ne bi prijalo. Inače spadam u onu kategoriju žena koje nikada ne traže pomoć, pogotovo kada su neke teške stvari u pitanju, nekako mi se čini da sam najbolja kada sam sama. Mislim da se u tim situacijama muškarci preseku i uplaše, dožive porođaj kao nešto strašno i to im uvek ostane u sećanju. Nisam želela da on otkrije tu vrstu moje intime, jer sam uvek mislila da između dvoje ljudi ne treba baš sve da se otkrije.
  Da li ste se plašili porođaja?
  Nisam se uopšte plašila, iako su mi oba porođaja bila izuzetno teška. Porodila sam se carskim rezom, a svi su me uvek zafrkavali da sam kao Georgina petnaest meseci u drugom stanju, pošto nisam imala nikakve kontrakcije, pa su morali veštački da ih izazivaju. Mislim da sam bila genetski predodređena da se porodim carskim rezom, pošto je i moja majka mene rodila na taj način. Sa prvim sinom, Andrejom, dosta sam se namučila, čak sam u jednom trenutku na svim mogućim jezicima koje sam znala, molila za pomoć doktora Dvoržaka da me što pre porodi jer nisam više mogla. Holanđani će sve da urade samo da vas ne porode na carski rez, te su mi davali i epiduralnu, na koju ja nisam reagovala. Nisam pristalica epiduralne anestezije, niti sam pristalica bilo koje polovične anestezije. Zato što je kod nekoga u nekim situacijama jača podsvest od svesti, kao kod mene, i smatram da je to psihičko mučenje, a psiha nekada ume da bude gora od fizičkog bola.
  Da li ste išli na vežbe za lakši porođaj?
  Nisam baš bila poslušna trudnica, čak sam i pušila, samo što sam tada brojala cigarete. Sve sam radila, nosila sam štikle i mini suknje, jer sam to sa prvim sinom mogla. Sa drugim sinom, Davidom, bila sam kao trokrilni šifonjer. Nisam se odricala nikakvih aktivnosti. Jedno vreme zbog mučnina nisam mogla da jedem, pa kada sam otišla na pregled kod lekara, rekao mi je da je beba mnogo sitna. Mnogo sam se uplašila, plakala sam i zvala sam majku da mi objasni šta to znači kada je beba sitna jer sam mislila da je to mnogo opasno. Onda sam toliko počela da jedem i za samo nedelju dana sam se ugojila 5 kilograma. Kada sam se vratila kod doktora on mi je rekao: „Pa da li ste normalni, ne treba toliko!"
  Da li ste u trudnoći imali neke posebne želje ili karakteristične prohteve?
  Moram da kažem nešto čemu su se svi smejali - jela sam pesak. Stariji sin je imao tri godine i išao je u holandsku malu školicu, a ja sam ga molila da iskopa rupu i da mi donese čist pesak. To sam krila od Mitra, jer je on mislio da će se nešto strašno desiti ako jedem pesak. Ja sam to stavljala u jednu šoljicu u ormarić i svaki dan sam jela po malo peska. Ne znam zašto, ali mi se užasno jeo pesak...
  Kako ste se oblačili u trudnoći?
  Sa Andrejem sam nosila visoke štikle, farmerice i mini suknjice jer se nisam mnogo ugojila. Sve do porođaja samo mi se stomak video, dok je sa Davidom bila druga priča. Nosila sam specifičnu garderobu, jer se nisam toliko ugojila koliko sam bila naduta i puna vode. Nosila sam dugačku crnu suknju, crni mantil i šešir.
  Koliko Vam je trebalo da povratite liniju nakon porođaja?
  Recimo oko dvadeset dana, jer sam dojila oba deteta. Jela sam mnogo supe, koju obožavam, kuvanu govedinu, salate i pila sam sokove bez šećera. Pre trudnoće sam imala 62 kg, a posle recimo 64.
  Koji porođaj ste lakše podneli, prvi ili drugi?
  Podnela sam lakše drugi, ali moram da priznam da mi je druga trudnoća bila mnogo lepša od prve. Iako sam bila daleko od Srbije, mojih prijatelja, roditelja, sestre, a veliki sam nostalgičar, snalazila sam se koliko sam mogla. Ali mi je moja zemlja mnogo nedostajala. U toku druge trudnoće, preselili smo se na Hrisland, severni deo Holandije, koji je lepši i prijatniji od prethodnog grada gde smo živeli. Tada sam se i navikla na Holanđane i na njihov način života. Valjda sam bila zrelija, živela sam u lepšem gradu, ali mi je zaista bilo lepše i lakše u drugoj trudnoći.
  Da li ste slušali tuđe savete kada ste se porodili?
   Užasno sam bila neposlušna, samo sam pratila svoj osećaj za dete. Govorili su mi da nije u redu što non-stop držim dete, što ga stalno vučem sa sobom, i kada se šminkam i kada kuvam kafu. Čim bi zaplakao, ja bih odmah skakala. Ne žalim ni malo i opet bih tako radila jer sam znala da sve to brzo prođe. Nikada nisam htela da poslušam kada mi kažu da se odmorim, ili da pustim bebu da plače. Prvog sina sam nosila u kenguru dok nije napunio 3 godine, iako mi se kičma iskrivila, ja sam jako volela da uvek budem sa njim. Ne spadam u kategoriju onih majki koje, kada dete spava, ne dozvoljavaju da se priča i mora da bude apsolutna tišina. Kod mene je sve bilo normalno, ljudi su dolazili, bila sam jako fleksibilna u načinu odgajanja dece. Nisam stavljala nikome čistu gazu na rame kad bi uzeo dete, nisam bila opterećena time. Smatrala sam da dete tako treba da jača i da ima čvrst i zdrav san. Moja deca su odrastala po mnogim kafićima i kafanama. Nikada nisam htela da ih ostavim na čuvanje nekoj ženi, a imala sam često potrebu da izađem, jer nisam bila jedna od onih majki koja kada dobije dete ne želi nikuda da ide, pa sam ih uvek sa sobom vodila. Mitar i ja smo znali da sastavimo dve stolice u restoranu, da mi večeramo, a oni spavaju. Čak sam Andreja sa tri meseca vodila u „Raspućin" u Parizu, a ženu koja je bila na garderobi sam zamolila da ga pričuva. On je spavao među jaknama, mi smo povremeno dolazili da ga obiđemo. I danas imam tu čuvenu sliku kada ga izvodim iz Raspućina.
  Da li ste imali sreće da se Vaša deca ne bude noću?
  Andrej je imao grčeve prvih mesec ili dva dana, pa sam često ustajala, a David je bio nevaljaliji i nije hteo da spava noću. Sećam se, imao je oko dva meseca, uspavljivala sam ga sa upaljenim svetlom, a kako ga ugasim, tako on počne da plače. To se ponavljalo nekoliko puta i jako me je nervirao, tako da sam upalila svetlo i po pelenici ga malo izudarala. Ne kažu ljudi za džabe da se dete vaspitava od prvog dana rođenja. Od tada verujte mi, nije zaplakao kada se svetlo ugasi.
  Ko je birao imena za decu, vi ili suprug?
  Pošto sam zaljubljenik u rusku književnost, po ko zna koji put sam čitala „Rat i mir", i Andrej Bolkonski mi je omiljeni lik. Pored toga, ćerka moje rođene sestre se zove Andrea, moja majka je zaljubljena u to ime, Mitru se takođe dopalo i tako smo se odlučili za ime prvog sina. Za drugog sina sam ja birala ime jer, dok sam bila još u srednjoj školi, rekla sam sebi da ako ikada budem imala sina, zvaće se David. Pošto nisam ispoštovala svoju želju kada mi se prvo dete rodilo, rekla sam da će se drugo tako zvati. David inače na hebrejskom znači ljubljeni. David je jako umiljat i svi ga vole, pa je njegovo ime adekvatno njegovoj ličnosti.
  Da li vam je žao što nemate žensko dete?
  Često sam osećala potrebu da pored moja dva sina usvojim jedno dete. Plašim se genetike i to je jedini razlog zbog kog nisam ostvarila ono što sam poželela. To mi je ostala velika želja, a ko zna, možda se jednoga dana i ostvari.
  Da li ste stroga mama?
  Moja deca nikada nisu bila kažnjena, a vrlo je važno to što mi imamo apsolutno iskren odnos. Nikada se nisam ljutila na njih kada mi kažu istinu, koja može da bude i loša, ali  događalo se da me uhvati žuta minuta i da ih prebijem kada nešto loše urade. Nisam pobornik toga da decu ne treba tući, jer se lepo kaže da je batina iz raja izašla. Dešavalo se da dobiju batine kada hoće da umanje ono što su uradili da bi sebe sakrili i ispričaju mi neku drugu priču. Andrej ima 14 godina, a David 11 i po, i u njihovim godinama imam autoritet ,što je jako važno. Odlično se sporazumevamo, a ponekada je dovoljno samo malo da povisim ton i da njih dvojica znaju šta i kako treba. Nikada mi se nije desilo da odem u školu i da mi je neka ocena bila nepoznanica. Znala sam i za jedinice, a i dan-danas oni znaju da me pozovu i pitaju da li mogu da pobegnu sa časa jer nisu stigli zbog treninga da nauče. Uvek im kažem da mogu, ali to ne znači da i sutra mogu tako. Oni to nikada nisu zloupotrebili.
  Uputite savet mladim majkama.
  Savetujem ih da rade samo po svom osećaju i osećanjima koja su bezgranična i najčistija. Bez moranja, presije i rigoroznih mera. Prema deci treba da se odnose najopuštenije, ali pri tom treba i da se zna neki red.