Broj 12
Početna > Lepi i zdravi > ČAJ I KADA NISTE BOLESNI

Topli napitak i ceremonije

ČAJ I KADA NISTE BOLESNI

Svako jutro kada se probudimo, prvo što nam padne na pamet je kafa. Međutim, naš ritual ispijanja jutarnje kafice uz novine nije ništa prema ceremonijama koje je čaj pokrenuo na raznim stranama sveta. Britanski poslepodnevni čaj na određeni način je temelj društva, ali su se mnogi ljudi s podsmehom odnosili prema ovom ritualu.

Čaj je topli napitak veoma popularan u mnogim zemljama. To se naročito odnosi na Englesku, Rusiju, Kinu i zemlje Bliskog istoka.
  Postoje dve grupe čajeva: čaj (Tea) koji se dobija od biljke Camelia (Thea) sinensis i biljni čaj (herbal tea) koji se dobija od raznih lekovitih biljaka. Karakter ove dve grupe čajeva je različit, pravi čaj ima u sebi kofeina i obično se koristi kao stimulativno ili umirujuće sredstvo, dok se biljni čaj u najvećoj meri koristi kao lekovito sredstvo narodne medicine.

  Postoje tri osnovne grupe pravih čajeva: crni, zeleni i ulong.

  Crni čaj se sastoji od listića koji su prošli kroz potpuni proces vrenja. Ovi listići su uvek tamne boje, uglavnom crni ili tamno braon. Način pripreme: listići se preliju ključalom vodom  i procede posle pet minuta. English breakfast je verovatno jedan od najpoznatijih crnih čajeva. To je mešavina više različitih vrsta crnog čaja, uglavnom cejlonskih, indijskih i afričkih. Ovo je jak čaj i obično se pije sa malo mleka. Earl Gray još jedna izuzetno poznata vrsta čaja. On se može naći i u varijanti zelenog čaja, ali originalni Earl Grày je crni kineski čaj kome je dodato ulje bregamona. Ima izuzetno prepoznatljivu aromu, miris i ukus i pije se bez ikakvih dodataka.
 
  Zeleni čaj se sastoji od suvih listića koji nisu prošli kroz proces vrenja. Ovi listići su zelenkaste ili sivkaste boje. Upravo zbog nedostatka vrenja oni u sebi imaju veću količinu tanina i ako se ne pripreme pravilno, mogu biti izuzetno gorki. Gotovo svi zeleni čajevi su iz Kine ili Japana. Zeleni čajevi, ako nisu sa aromom (aromatičan jasminov čaj), mogu biti prilično bezukusni, tako da se njima mogu dodavati med, limun ili šećer. Listići čaja se preliju mlakom vodom (do 60 stepeni) i procede se već posle dva  do tri minuta. Ako je voda toplija, ili ako se kasnije procedi, tanin izlazi iz listića i daje gorak ukus čaju. Japanski zeleni čajevi su malobrojni, ali jako često korišćeni. Smatraju se za najbolje i najzdravije čajeve.
 
  Ulong listići ove grupe čajeva su prošli samo delimično kroz proces vrenja. Manje su zastupljeni od crnog i zelenog čaja. Prelivaju se vrućom, ali ne proključalom vodom, a neki se natapaju i do 10 minuta. Najpoznatiji čaj ove vrste gaji se na Cejlonu.
 
  Biljni čaj- ovo je druga velika grupa čajeva koja nema mnogo zajedničkih osobina sa pravim čajevima. Ovi čajevi nemaju u sebi kofeina, a prave se od različitih lekovitih biljaka. Imaju veliku zastupljenost u narodnoj medicini kao alternativni lekovi. Našem narodu reč čaj podrazumeva lekoviti biljni čaj i on se neuporedivo više koristi od crnog ili zelenog čaja.

  Kineska verzija
  Poznata je stara priča o kineskom vladaru Shen Ningu, koji je pre 5 000 godina kuvao vodu u koju je slučajno upalo lišće čaja. Druga legenda govori da je grm čaja nikao kad je budistički sveštenik sam sebi odrezao kapke da ne bi zaspao tokom meditacije. Uz čaj se oduvek vežu i razne ceremonije. U 16. veku u Kini postojale su čajanke, u kojima se uz čaj uživalo u poeziji, operi i plesu. Trgovina čajem prema Evropi počela je tek u 17. veku. Kinezi su se pokazali kao komplikovani partneri: iz Evrope im ništa nije trebalo, osim srebra i zlata, dok je u Japan je čaj stigao s budizmom. Ispijanje čaja pre meditacije sastavni je deo budističke prakse.

  Japanska ceremonija čaja
  Sve je počelo kada se sveštenik Eisai (1141-1215) vratio iz Kine sa školovanja. Uz znanje, doneo je i semenke čaja. Od samih početaka ceremonija je povezana sa Zenom, ali ceremonija je postala i oblik društvenog događanja i izvan Zen samostana, verovatno zato što je Zen više filozofija nego religija.
  Današnja ceremonija čaja vodi poreklo iz 16. veka, a vezana je uz ime Sen Rikyua (1522-1591). On je kreirao ceremoniju koja se izvodi u malim kolibama. Razni kolačići, cveće, mirisi, šoljice i razgovori razlikuju i razne škole ceremonije koje su se razvile tokom vekova. Vrlo su važna mesta i godišnja doba. Japan je u to vreme bio u potpunoj izolaciji. Ulazak strancima je bio zabranjen. Bila je to zaštitna mera, jer su Japanci nakon dolaska Portugalaca vrlo brzo shvatili da s hršćanstvom dolaze i njima čudni zapadnjački običaji koji nagrizaju tradicionalni način života. Nakon što su ponovno dozvolili dolazak stranaca 1854. godine, ceremonija čaja gotovo je izumrla. Ubrzano srljanje u moderno društvo ugrozilo je tradicionalni japanski način života. Tako je bilo sve do dvadesetih godina 20. veka, kada se ponovno budi nacionalna svest, a Japan pokušava da se vrati korenima.
 
  Tea-time
  Običaj ispijanja čaja, Afternoon tea, u Britaniji možemo pratiti od 17. veka iako je svoje pravo mesto zauzeo tek krajem 18. i početkom 19. veka. Uglavnom se svodi na čaj u čajniku, s mlekom ili šećerom i limunom. Slasni mali sendviči, trouglasti hleb s maslacem i džemom, mali kolačići ili kriške velikog kolača, kao i neizostavne, lepo dizajnirane salvete, pojačale su nežnost i otmenost. Termin High tea upotrebljava se od polovine 19. veka da bi se odvojio od poslepodnevnog čaja, koji je lakši i elegantniji. Afternoon tea, nakon laganog ručka i pre večere, govori o lagodnom životu, dok je High tea, nakon dolaska s posla, bio popularniji u radničkoj klasi kao jeftinija zamena za tradicionalnu večeru. Zato se uz High tea mogla služiti i kafa ili kakao. Može se jesti šunka ili mesna pita, salata, kompoti, a sto je uvek postavljen. I tako je čaj povezao dve države na različit način, ali s istom strašću čuvanja običaja i tradicija. Kad kod nas naručite čaj u lokalnom kafiću, još možete čuti poznato pitanje: Imaš kijavicu?