Broj 119
Početna > Prica > PRAVIČNA MAMA

Rada Đurić

PRAVIČNA MAMA

Iako ju je saznanje da će po prvi put postati mama uplašilo, a u drugoj trudnoći se žestoko dvoumila da li, zbog loše situacije u zemlji, da rodi dete, šarmantna voditeljka danas kaže da se najbolje osećala upravo kada je bila trudna. Premda je skoro svaki dan na relaciji Beograd-Lazarevac, Rada uspeva da bude i uspešna u svom poslu i dobra majka, a za svoju decu kaže: „U ćerku Veru se veruje, a sinu Despotu su svi podanici"

Zaštitno lice Beogradske hronike Rada Đurić nije jedna od mama koje izgovaraju onu čuvenu rečenicu, u koje ni same ne veruju, a koja glasi: „Mom detetu se to nikada neće dogoditi." Kaže da nije toliko samouverena, uvek insistira na otvorenom i iskrenom razgovoru sa decom, a ponekad se, kao i svaki roditelj, služi metodom zastrašivanja.
  Kako ste saznali da ste u drugom stanju?
  Prvi put kada sam ostala trudna, moram priznati, nisam to ni očekivala. Nije mi baš bilo svejedno kada sam otkrila, bila sam pomalo i uplašena, ali kasnije sam prihvatila tu vest kao nešto normalno. Čini mi se da sam se najbolje osećala upravo kada sam bila trudna. Sve što mi je falilo pripisivala sam drugom stanju i nalazila racionalna objašnjenja za sve. Lako sam nosila oba deteta, nisam imala nikakav problem, u obe trudnoće sam živela bez ikakvih restrikcija. Kada sam drugi put saznala da sam trudna, bila sam u žestokoj dilemi da li uopšte da imam drugo dete, jer ipak sam prvo dete rodila '92. godine, a to su bila strašna vremena, i nekako ostane to u čoveku kao jedna teška uspomena. Valjda poučena tim iskustvom i nemaštinom i strašnim stvarima koje su nam se događale, činilo mi se da bi bilo previše da se u tom trenutku rodi još jedno dete za koje nisam sigurna kako ću ga gajiti. Pošto je moja ćerka tada imala nepunih šest godina, ona je insistirala na tome da ima brata ili sestru i ona je, zapravo, odlučila u mamino i tatino ime.
  Koliko vam je pol bio bitan?
  Prvi put nisam ni htela da znam šta je dok nisam otišla na porođaj. Dobila sam bolove, ušla u porodilište i sećam se da lekarka nije mogla da izdrži i rekla mi je: „E, sad će jedna devojčica da izađe", tako da sam pola sata pred porođaj znala da će biti žensko dete, a muž nije znao. Kada sam drugi put ostala u drugom stanju, nekako smo bili spremni za devojčicu. Čim sam otišla na ultrazvuk da ustanovim da li sam u drugom stanju, lekarka mi je rekla da nosim dečaka.
  U kakvom sećanju su vam trudnički dani?
  U prvoj trudnoći bila sam potpuno normalno biće, čak sam veče pred porođaj skakala uz pesmu Nevernih beba na žurki, pa sam se ujutru probudila i osetila bolove. U trudnoći sam bila poletna, puna energije, vedra...
  Koliko ste se ugojili oba puta?
  Sa Verom 13-14 kilograma, a iz bolnice sam izašla u farmerkama koje sam skinula u četvrtom mesecu trudnoće. U drugoj sam se ugojila oko 16 kilograma, ali se to na meni nije mnogo ni videlo. Nisam čak ni imala nikakve prohteve što se hrane tiče, jedino sam shvatila da moram redovno da jedem da se ne bih onesvešćivala. I kako sam mogla da imam neke prohteve te '92? Bilo je bitno samo da ima nešto da se jede. Despot je imao samo godinu dana kada je počelo bombardovanje, tako da sam oba puta kada sam postala majka bila u istoj situaciji. Baš morate da budete baksuz da se dva puta desi slična stvar.
  Koji porođaj vam je bio lakši?
  Imala sam tremu kada sam prvi put išla da se porodim jer nisam znala šta me čeka. Ali, svaka priča i filozofiranje oko toga potpuno je besmisleno. Inače sam vrlo disciplinovana, sve sam slušala šta su mi govorili. Prvi je brzo prošao, a drugi i nije bio gladak, jer su bolovi odjednom prestali. Tako da sam otišla sama kući, bila dva-tri sata i kada sam opet dobila bolove, vratila sam se. Bila sam malo zabrinuta, ali, srećom, sve je bilo kako treba.
  Nisu bila baš najsrećnija vremena kada ste se porađali. Kakav tretman ste imali u bolnici?
  Oba puta sam se porodila u Lazarevcu, to je bila moja želja i zaista je bila divna atmosfera. Tamo je taj ljudski faktor fenomenalan, malo je porodilja pa lekari i babice imaju vremena da svima poklone pažnju. U lepom sećanju mi je ostao taj fini odnos prema svim porodiljama. Bila je nestašica, ali smo imali sjajne lekare i ginekologe koji su se dovijali na razne načine i nekako nalazili sve što nam je potrebno. Inače, znam u kom vremenu živim, pa nisam mogla da uđem i kažem da je strašno, kada je svuda bilo strašno.
  Jeste li se odmah privikli na ulogu mame?
  Bila sam odmah majka, što inače ima veze s mojim karakterom. A fantastično je to što je i moj muž bio odmah otac, jer kod muškaraca to malo teže ide. Međutim, u to vreme on je radio hiljadu nekih poslova da bismo preživeli i žao mi je što u prve dve godine nije mogao da učestvuje u svemu oko deteta koliko je želeo. Žao mi je zbog njega, ali je tako moralo da bude. Bila sam non-stop s mojim detetom, čak i kada sam čekala mleko u redu. Srećom, dojila sam decu, pa nisam morala da kupujem to mleko za koje je trebalo čitavo bogatstvo.
  Oboje imaju neuobičajena imena. Ko ih je birao?
  Za Veru smo znali kako će se zvati, ona nosi ime po mojoj pokojnoj svekrvi, koja je bila fantastična žena, i najmanje što smo mogli da uradimo bilo je da detetu damo ime po njoj. Za sina smo želeli neko ime koje i nije baš uobičajeno i ima neko značenje, pa smo izbor sveli na tri imena: Jakov, Despot i Mijat. Kako nismo mogli da se odlučimo, dok sam bila u porodilištu, na oglasnoj tabli pisala su sva tri imena i svako ko je ulazio stavljao je crticu kod onog imena koje mu se više dopada, pa smo na osnovu toga odlučili da će se sin zvati Jakov. Ime je promenila Vera, koja nam je rekla da nikada nije čula za to ime i da, ako već mora da se zove kako mi hoćemo, treba da se zove Despot. I tako je i bilo, a danas se u Veru veruje iz sve snage, a Despotu smo svi podanici.
  Koliko se žena promeni kada postane majka?
  Život se definitivno menja, ali meni je sve to bilo normalno. Za sve sam imala vremena, koliko je ta promena meni donosila ograničenje moje slobode, toliko mi je donosila i osećanje koje nikada u životu ne bih menjala. Odgovorniji ste, ali ste i ozbiljniji i mudriji. Spremni na kompromise više do tada, upoznajete drugačiju sebe...
  Trenirate li strogoću, na čemu insistirate kada je o vaspitanju reč?
  Na iskrenosti, ništa drugo nije važno. Ne znam da li sam stroga mama, bolje je da na to pitanje odgovore moja deca. Postoje momenti kada sam pravično zahtevna mama, zahtevam onoliko koliko oni mogu da pruže. Trudim se da im budem drugarica i u tome uspevam, ali njima je sasvim jasno da sam njihova majka. Znaju granicu.
  Šta vašu decu zanima, kako se slažu?
  Super se slažu. Vera je već odrasla, ali uvek sam se trudila da ne bude opterećena bratom, da joj se ne nameću obaveze da ga pazi i čuva. Naravno, da ima osećaj da se brine o njemu, ali ne po cenu njene slobode. Oni su prilično samostalni. Vera bi mogla bilo gde da se snađe, a i Despot, ali kažem vam da mi imamo taj podanički odnos prema njemu, koji je naš izbor. On je, kao svaki dečak, apsolutno posvećen video-igricama, ali je kreativno biće, fantastično crta i mi ga podržavamo u tome. Uvek smo ih usmeravali ka sportu, Despot odnedavno ozbiljno trenira, a Vera dugo trenira odbojku i u tome je odlična.
  Na koji način pokušavate da ih zaštitite od svih stvari koje se dešavaju u našoj zemlji, na ulici, u školi?
  Nema tu spokojstva, jedino što se trudim jeste da budemo potpuno iskreni jer i ako se nešto dogodi bitno je da na vreme saznam. Kada biste sada pitali moju decu, recimo, o drogi, oni bi rekli: „Ne, nikada”, ali, dozvolite, to su deca. Nisam neko ko kaže: „Mom detetu se to nikada neće dogoditi", ta rečenica je isuviše samouverena. Potajno se nadam da sam sve uradila da se to ne dogodi. Pričamo o tim stvarima, služim se, kao i svaki roditelj, zastrašivanjem, ali i oni dosta toga vide i saznaju. Važno je da im dajete dobre primere, onda oni tome i streme.
  Kako usklađujete sve obaveze?
  Meni je to najteže pitanje, sve što postižem moram i ne postavljam pitanje kako. To je prosto tako kako je.
  Uputite savet budućim mamama.
  Ne znam šta da savetujem ljude, jer kad već nešto rešite, onda je to pola posla, ma i više! Ako sam odlučila da rodim dete, priča o tome da će moj život biti isti i da će sve biti bajno, to je priča koja je nemoguća. Kada u to uđete, trudite se da ta priča bude lepa i da ima srećan kraj.