Broj 116
Početna > Intervju > NIJE KASNO ZA UDAJU

Ljiljana Jakšić

NIJE KASNO ZA UDAJU

Zahvaljujući ulozi Salvete u Kursadžijama, posle dve decenije profesionalnog bavljenja glumom Ljiljana Jakšić konačno je izašla iz anonimnosti. Doduše, samo kada je široki auditorijum u pitanju, jer posetiocima Skadarlije ona je odavno poznata

Kada gracioznim koracima zakorači kaldrmom poznate beogradske četvrti obučena u kostim dame iz nekih prošlih vremena, ne postoji prolaznik koji ne zastane i ne pogleda je, a zbog stihova koje recituje i pesama koje peva mnogi stranci vratili su se u Beograd.
  Kako se rodila vaša ljubav prema glumi? Sećate li se prve uloge?
  Moja ljubav prema glumi proizašla je iz ljubavi prema izgovorenoj reči. Htela sam da budem dobar recitator u školi, a kasnije sam imala prilike da uz stariju sestru, koja je radila u amaterskom pozorištu u Prokuplju, zavolim glumu. Najpre je bilo statiranje, a prva značajna uloga, gde sam osetila šta znači raditi, bila je uloga Merime u predstavi Smrt Omera i Merime, u režiji Hranislava Dragutinovića. Imala sam ogromnu tremu, ali onu pozitivnu.
  Šta mislite o kvalitetu današnjih mladih glumaca naspram glumaca koji su započinjali karijeru pre dve-tri decenije?
  Uvek je bilo onih koji su se glumom bavili da bi se pokazali, da bi se nazivali glumcima, da bi bili među glumcima. Možda ih u ovom vremenu ima malo više ili je manje pravih ponuda za posao. Pitanje je šta je tu uzrok, a šta posledica? Hranislav Dragutinović govorio je da je uvek bilo glumaca koji su mislili da su glumci, ljudi koji se ponašaju kao glumci, koji glume glumce i da postoje dobri glumci, a postoje i umetnici. Tako je i u današnje vreme.
  Posle dve decenije profesionalnog bavljenja glumom izašli ste iz anonimnosti. Prija li vam popularnost?
  Popularnost mi prija utoliko što je potvrda da sam dvadeset godina radila taj posao onako kako bi otprilike trebalo, a rezultat tog rada je i ova Salveta koju su ljudi prepoznali i prihvatili. Nisam od onih koji očekuju priznanje, od Boga mi je dat talenat, a moja je dužnost da radim, razvijam i kao produkt tog talenta ljudima podarim nešto što je određena uloga. A šta će se od toga vratiti, to nije moja stvar. U svakom slučaju, lepo je da to što radim budi kod naroda emociju. Onda znam da je ono pravo.
  Posetiocima Skadarlije vi ste i te kako poznati. Kakva vam je iskustva doneo rad po skadarlijskim kafanama?
  Rad u Skadarliji smatram svojom misijom, jer mislim da je ona zapostavljena. Imam ogromno poštovanje prema našoj tradiciji, u ovom slučaju boemskoj tradiciji. U Skadarliju sam došla na predlog kolege Peđe Stanića pre sedam godina i tek sam tada shvatila šta je ova četvrt u Beogradu, koliko je značajan i bitan deo grada. Vrlo me je zainteresovala cela ta priča - kako goste pozdraviti, kako im prezentovati taj trenutak podsećanja na ono što je bilo, a da se to u današnje vreme u restoranu odsluša, isprati i da bude dovoljno zanimljivo.
  U Skadarliju često vole da svrate i stranci. Kako oni reaguju na vas?
  Gosti budu iznenađeni, naročito oni koji prvi put dolaze. Kasnije, isti ti stranci dolaze po nekoliko puta, onda smo već stari znanci i otprilike znam i koju pesmu bi voleli da čuju. U okviru tog nastupa ne govorim samo stihove već i neke šale, aforizme... Čak su mi vođe turističkih grupa pričali da turisti od čitavog dana u Beogradu najviše pamte taj detalj kada se pojavila glumica, kako je izgledala, kako se ponašala, kako je otpevala i s kim je zaplesala.
  S kim ste se sve sretali, pamtite li neke zanimljive susrete i ličnosti?
  Pamtim Katrin Denev koja je jedne godine otvarala Fest, a kasnije bila gost jednog restorana. Prišla sam da ih pozdravim i obratila se na engleskom jeziku, na šta se prevodilac okrenuo prema meni i na francuskom rekao: „Dobro veče". Tada sam shvatila da na engleskom neću progovoriti nijednu reč, prešla sam na srpski, pa su joj prevodili. Tu je bio i Bob Rafelson, scenarista i reditelj filma Poštar uvek zvoni dvaput, koji je bio oduševljen mojom pojavom. Bila je i Če Gevarina ćerka kojoj sam, između ostalog, zapevala Besame mucho, kao i Hose Kareras, Novak Đoković, Nikita Mihalkov, s kim sam zaplesala jedan od najboljih valcera koje sam ikada odigrala.
  Popularnost koju su vam donele Kursadžije ne može se porediti sa onom iz Skadarlije. To je neka druga publika ili ipak nije?
  Skadarlija je, nažalost, samo „mondensko" mesto sa visokim cenama i zato nije dostupna širokoj narodnoj masi. Ljudi koji dođu u Skadarliju prepoznaju i povežu mene kao glumicu iz Kursadžija i kao damu Skadarlije. Više su na strani dame iz Skadarlije, to priznajem. Shvatili su da sam ja samo glumica koja radi različite uloge.
  Zanimljivo je da vam je pre uloge Salvete bila poverena jedna druga rola.
  Da, čak smo i snimili tri nastavka u kojima sam igrala majku Bosanca i taman sam uplivala u to, ali više nije bilo roditeljskih sastanaka za koje smo mi bili angažovani. I onda mi je ponuđena Salveta, koja je, zapravo, glas naroda. Čitav taj serijal narod je dobro prihvatio, obradovan je time što je neko nešto napravio za njega, nešto što će ga nasmejati i razonoditi. Otuda i toliki uspeh Kursadžija. Vremena su takva kakva su i svako vreme nameće svoj žanr.
  Publika ima prilike da vas vidi i u emisiji Plesom do snova. Da li ste lako savladali plesne korake?
  Oduvek sam volela da igram, ali jedno je voleti, a drugo je profesionalno raditi koreografiju. To je mnogo teže i zahtevnije. Mora da postoji jaka volja i da se puno energije uloži u to.
  Kako opisujete sebe?
  Preterano sam iskrena, jednostavna i skromna. To nisu osobine koje su zahvalne u današnje vreme, ali, s druge strane, i ponosna sam na sve to i čuvam to u sebi, kao školjku. Često odlazim u crkvu i mislim da su to neke osobine koje su i vrhunska vrednost, ali danas ne daju rezultate. O promenama i o tome ko sam ja zapravo ne volim da pričam mnogo, volim da sve to, ipak, ostane zatvoreno u mojoj školjci.
  Šta može da vas rasplače, a čemu se smejete?
  Smejem se stvarima koje me iznenade, a laka sam na suzi. Skoro me je rasplakala poseta dečaka za kog plešem, to ne može da me ostavi ravnodušnom.
  Uz tolike obaveze, imate li vremena za sebe?
  Imam slobodnog vremena i provodim ga u nekim šetnjama, volim da trčim pored Dunava, da se družim sa prijateljima, da pogledam koji dobar film... Iako ume da bude naporno što radim skoro svake večeri, to mi popravlja raspoloženje, održava me živom i aktivnom u ovom poslu.
  A za ljubav?
  Imam vremena za ljubav i mislim da svaki čovek mora imati vremena za ljubav. Ljubav je ključna reč u našim životima, a pri tom ne mislim samo na ljubav prema muškarcu. Trenutno nisam zaljubljena, nažalost, a nisam ni udata, ali nadam se da će i to doći. Poručujem ljudima da vole ljude oko sebe.
  Šta danas očekujete od muškarca, da li su se vaši kriterijumi promenili?
  Naravno. Muškarac treba da bude hrabar i normalan. Samo toliko! (smeh)
  Koji vam komadić nedostaje da biste rekli da živite savršen život?
  Jedan vrlo bitan komadić je to, ali ako kažem, bojim se da se neće ostvariti.