Broj 114
Početna > Intervju > ŽIVOT IZ DRUGOG UGLA

Ana Sofrenović

ŽIVOT IZ DRUGOG UGLA

Ana Sofrenović nedavno je po drugi put boravila u Africi gde se susrela sa prelepim, ali i tragičnim prizorima koji su promenili ne samo njen pogled na život već i nju samu

Ona je jedna od retkih poznatih osoba koja koristi javni prostor kako bi skrenula pažnju ljudima na bitne stvari. Iako ne voli da deli savete, posle svega što je videla, Ana poručuje mladima u Srbiji da koriste svaku šansu da se razviju i budu bolji prvo sebi, pa drugima. Jer, kako kaže, moć je u rukama svakog pojedinca.
  Nedavno ste se vratili sa afričkog kontinenta gde ste po drugi put boravili u sklopu zajedničke kampanje Unicefa i Pampersa, čiji je cilj borba protiv tetanusa. S kakvim utiscima ste se vratili u Srbiju?
  Ovo je bilo putovanje na kome smo se uverili da je kampanja Jedno pakovanje - jedna vakcina Pampersa i Unicefa zaista implementirana onako kako je planirano. Ovog puta bili smo na Obali Slonovače, zemlji koja je i dalje suočena sa veoma komplikovanom političkom situacijom i velikim socijalnim nemirima. Ali, ljudi su tamo veoma zahvalni na svakoj pomoći i interesovanju za njihove probleme koji su egzistencijalni.
  S kakvim ste se sve prizorima susretali i da li vas je potreslo to što ste videli? Ima li u tim ljudima duha, veruju li u bolji život?
  Tamo smo videli i prelepe i tragične prizore. Oni žive na ivici egzistencije, ali i dalje u njima ima velikog duha i žarke želje za životom. Njih ubija neinformisanost i neznanje, kao i korupcija, nasilje, bolesti i glad. Žive u veoma ekstremnim uslovima u svakom smislu, ali od toga pokušavaju da stvore život vredan življenja. I, kao što sami kažu, siromaštvo ne oduzima osećanje sreće i ispunjenja. Svaki dan koji prežive oni i njihova deca predstavlja veliki uspeh.
  Kako su reagovali ljudi kada ste ih posetili? Šta je ostavilo najjači utisak na vas?
  Bilo je različitih reakcija - od velike radoznalosti i veselja do nelagodnosti i netrpeljivosti prema kamerama i fotoaparatima. Ali, u najvećem broju oni su zahvalni za svaku posetu i svaku pomoć koju dobiju.
  U medijima smo mogli da vidimo veoma dirljive slike u kojima držite afričku decu u naručju. Kako ste se osećali?
  Oni su predivna deca, vedra, nasmejana i razigrana. Ono što bih često pomislila, kad uzmem u ruke malu bebu od nekoliko meseci, jeste kako bi divno bilo da baš njena sudbina bude drugačija od sudbine većine dece koja tamo žive, da je ne sačeka neka strašna sudbina u formi nasilja, bolesti ili gladi, što je, nažalost, s mnogima slučaj, ali u isto vreme sam i svesna da su šanse da ona proživi sasvim drugačiji život veoma, veoma male. No, tada još više poverujem u akcije poput ove antitetanus kampanje, čiji sam ambasador, i dobijem još veći motiv da učinim sve što je u mojoj moći da se toj deci pruži šansa da žive zdravo i srećno koliko god je to moguće.
  Da li ste promenili pogled na život posle svega što ste tamo videli?
  Čitavo ovo iskustvo me je promenilo, promenilo je način na koji posmatram sopstveni život. I znala sam da će se to desiti čak i pre nego što sam se otisnula na ova putovanja. Ništa nije teško kad stvari imaju ovoliko smisla kao ova vrsta rada.
  Znate i sami da su mladi ljudi u Srbiji često nezadovoljni, stalno traže više... Šta biste im poručili posle svega što ste prošli i videli?
  Ne volim da delim savete, ali bih svakom rekla da treba da koristi svaku šansu da se razvije i bude bolji prvo sebi pa drugima. Kod nas postoje mnogi problemi, ali to su okolnosti, glavna moć je u rukama svakog pojedinca, i u to duboko verujem. Svako od nas određuje koliko će mu život kontrolisati okolnosti, a koliko mi sami.
  Upoznali ste Selmu Hajek koja je takođe deo ove akcije. Kakav je utisak ostavila na vas?
  Selmu Hajek sam upoznala u Ženevi i ostavila je vrlo lep utisak na mene. Veoma je posvećena humanitarnom radu, pogotovo radu koji ima veze sa zdravljem i pravima žena i dece. Iskrena je u tome i mislim da je spremna da posveti i puno vremena i svoje energije ovakvim akcijama.
  Postoji li neka ideja da se posete i naša deca s Kosova koja takođe žive u lošim uslovima?
  Sigurna sam da će biti akcija usmerenih na pomoć deci na Kosovu, koja žive u zaista teškim okolnostima. Mislim da učestvovanje Srbije u jednoj globalnoj kampanji poput ove nikako ne znači da treba da prestanemo da se bavimo problemima koji postoje u samoj Srbiji, ali je važno da imamo svest o tome da smo, dok rešavamo svoje unutrašnje probleme, u poziciji da pomognemo i ljudima koji žive na drugom kraju sveta. Dobro se dobrim vraća...
  Iako mnoge vaše kolege kažu da je lakše glumiti nego pričati o glumi, šta je za vas gluma?
  Gluma je igra i konstantno previranje u isto vreme. Ona nije bezazlena igra, ali jeste igra koja ispunjava onoga ko se usudi da se u igri prepusti i upusti do kraja.
  Rade Šerbedžija jednom je rekao da je gluma opasan posao jer čovek, glumeći druge, ne misleći na svoju dušu, može da je izgubi. Ima li u tome istine?
  Naravno da ima. U našem poslu koristite nepredvidiva i teško osvojiva sredstva kao što su osećanja, jedna su vam za scenu druga za život. Ne postoji lenjir koji može da povuče preciznu granicu između jednih i drugih, a ako te granice nema, onda postoji ozbiljna šansa da izgubite sami sebe. Nije ovo igra za svakoga, to je sigurno.
  Kako žive glumci u Srbiji, a kako u Engleskoj? Da li je teže biti Srpkinja u Engleskoj ili Engleskinja u Srbiji?
  Glumci u Srbiji su ušuškaniji, ali imaju mnogo manje mogućnosti. U Engleskoj je mnogo surovija i veća konkurencija, ali vam je prostor za rad i razvoj daleko, daleko veći. Sebe vidim u obe sredine jer su mi obe sredine potrebne i za lični i za profesionalni razvoj. Tu sam uključila još neke gradove, ljude i zemlje i, sve u svemu, izgleda da me to dvojno poreklo čini nomadom u svakom smislu.
  U Engleskoj ste igrali u raznim serijama, filmovima... Koliko ste zadovoljni ostvarenim ulogama?
  Engleska je bila fantastično iskustvo koje nije bilo nimalo lako podneti, ali koje je bilo velika škola. Sve što sam tamo radila predstavljalo mi je zadovoljstvo, pogotovo što mi je veoma pomoglo da nađem sopstveni put kao umetnik.
  Glumite, sjajno pevate džez, pevali ste i u operi, oprobali ste se i kao rediteljka. Šta je ono što najviše volite da radite?
  Muzika sigurno ima najveću ulogu u mom životu, ali ja i u glumi osećam puno muzike, tako da mi nije nimalo lako da odgovorim na ovo pitanje. Čak mislim da pravog odgovora i nema, sem da najviše volim da radim stvari koje me inspirišu i čine da pomeram sopstvene granice.
  Šta vas najviše nervira u Srbiji 21. veka, čemu ste zaboravili da se radujete?
  Ono što me najviše nervira je letargija koja ovde vlada, i to mnogo ozbiljnije nego što bismo to smeli sebi da dozvolimo, s ozbirom na to koliko posla još ovde ima da se obavi dok ne nadoknadimo užasnu dekadu '90-ih koja nas je toliko unazadila u svakom smislu. Ali, nadu mi budi nova generacija koja dolazi i koju ne interesuju sporost i inertnost.
  Kako usklađujete materinstvo i karijeru?
  Magija dobre organizacije je ključ za sve, puno energije se podrazumeva i velika podrška porodice bez koje bi mnoge stvari bile potpuno neizvodljive.
  Vaš brak sa Draganom Mićanovićem važi za jedan od najskladnijih i najharmoničnijih među glumcima. Koji je vaš recept za uspešan i srećan brak?
  Privrženost, tolerancija i poverenje.
  Koje su prednosti, a koje mane glumačkog braka? Verujete li u ljubav za ceo život?
  Svi umetnički brakovi su veliki izazovi, to je sigurno, a umetničke porodice s decom još veći. Ali, ja verujem da postoje ljubavi za ceo život, u tom smislu sam veoma staromodna.
  Šta je za vas istinska sreća?
  Znati da si srećan...