Broj 113
Početna > Prica > DECA SU MOJE NAJSJAJNIJE MEDALJE

Milena Reljin

DECA SU MOJE NAJSJAJNIJE MEDALJE

Iako je ostavila veliki trag u svetskoj i domaćoj ritmičkoj gimnastici, Milena kaže da su Mina, Đorđe i Dunja njena najdragocenija odličja, pokretačka snaga i večita životna inspiracija

Razvoj i uspesi ritmičke gimnastike na našim prostorima neraskidivo su vezani s imenom Milene Reljin. Prvom medaljom u bivšoj SFRJ okitila se još davne 1979. kao juniorka, a 1981. godine postaje i juniorska šampionka Balkana. Na Olimpijadi 1984. u žestokoj konkurenciji osvojila je peto mesto, svetski uspesi su se potom ređali jedan za drugim... Danas u gimnastičkoj dvorani stasavaju buduće zvezde pod budnim okom Milene Reljin Tatić koja je sada trener, a ima i licencu međunarodnog sudije.
Da li je Nenad ljubav iz klupe ili iz sporta?
To je sudbina. Po završetku karijere 1993. godine bila sam na Kopaoniku sa Nadom Vučković-Pisić koja je bila moj trener. Kao i svake godine u avgustu, vodili smo devojčice na kondicione pripreme, koje u to doba počinju na planini. Nenad je držao časove paraglajdinga. Često se smejemo kada se prisećamo toga jer svako od nas ima svoju verziju priče ko se u koga tada zaljubio. Sve je to bilo potpuno prirodno i spontano pa nije ni čudo što smo se posle dve godine po upoznavanju i venčali.
Da li je suprug vaša idealna polovina ili ima još toga što bi kod njega trebalo „ispraviti"?
Apsolutno! Iako se možda po onome što kažu zvezde ne slažemo, jer je on Jarac, a ja Blizanac, mi smo savršen spoj i pronašli smo se nekako u svim stvarima. Imamo ista interesovanja i pogled na život. Za sve godine braka imala sam njegovu potpunu podršku i razumevanje, kao i on od mene. Imam osećaj da naša ljubav ne jenjava i istog je intenziteta kao prvog dana kada smo se upoznali. Dokaz naše ljubavi su deca - dve ćerke i sin. Mina ima trinaest i po godina, Đorđe dvanaest, a Dunja devet godina.
Kakav odnos imate sa decom?
Divan i iskren. Sve troje su puni temperamenta, živahni i u punoj brzini od ujutro do uveče. Još kao mali su prestali da spavaju preko dana, a pošto sam se ja odmah posle svakog porođaja vraćala u gimnastičku salu, moj muž često ima običaj da kaže: „Ja sam im bio i otac i majka!" Ali stvarno, imala sam treninge od sedam do deset. Pre nego što krenem ja ih podojim, a onda ih preuzima tata. On ih je presvlačio, kupao, a kada sam prestajala da ih dojim, i hranio. Sa Minom je bilo zanimljivo pošto je ona u jednom periodu spavala samo u kolicima. I onda je tata u stanu znao da kruži kolicima kako bi svoju mezimicu uspavao. Kada ga sa treninga pozovem i pitam šta radi, on kaže: „Evo vozim Minu, Tur de Frans i Điro d'Italija.
Kako ste se osećali kada ste saznali da ste u drugom stanju?
Bavljenje sportom iziskuje posebna odricanja. Naravno, to ne treba da plaši devojke. U mom slučaju je trebalo da prođe malo vremena, da mi se hormoni stabilizuju. Ruku na srce, ništa nismo planirali, ali desilo se baš onda kada je i trebalo da se desi. U početku nisam ni znala da sam u drugom stanju. U principu, želeli smo da imamo više dece, ali nismo planirali kada. Ja sam čak otišla na operaciju krajnika pod totalnom anestezijom ne znajući da sam u drugom stanju.
Koliko vam je sport pomogao da lakše podnesete trudnoću?
Sećam se kako je moja tetka bila veoma zabrinuta, jer je čula da balerine, atletičarke i druge sportistkinje imaju jake trbušne mišiće, pa će biti teško kada se budem porađala. Međutim, ja nisam imala problema. Sa Dunjom sam u porodilište ušla u pola devet ujutro, a porodila sam se posle petnaest minuta. Prethodno veče sam bila na treningu. Ujutro, kada sam osetila kontrakcije, onako po navici krenula sam do kola. Ipak, prepustila sam suprugu volan da me odveze do GAK-a. Bilo je simpatično i smešno kada je Nenad iz Kneza Miloša umesto da skrene levo ka porodilištu krenuo ka DIF-u, gde sam držala treninge. Potapšala sam ga po ramenu i rekla: „Ja bih u porodilište ako može."
Kako se suprug snašao u ulozi tate?
Ja sam otišla da sudim na Svetsko prvenstvo u Osaku kada je Dunja imala svega mesec i po dana. Đorđe je imao tri meseca kada sam otišla da polažem sudijski seminar u Bugarskoj. Naravno, tu su uskakale i bake i deke, ali smo se stvarno trudili da ih što manje opterećujemo. Kad kažem da smo bili sedam godina u pelenama, to stvarno zvuči strašno, ali oni su onako nonšalantno nosili svoje pelenice malo duže i to je prošlo. Imali smo dosta problema i sa zdravljem. Otprilike pet godina su svi bili bolesni onako u krug, negde od oktobra do maja. Neke godine smo zakačili neki sidnejski virus, pa smo jedne godine svi odreda imali boginje, i ja sam ih imala, pa čak i moj sedam godina stariji brat ih je dobio od nas. Jedino je moj suprug ostao čitav i bio je dežurni doktor.
Da li su oni svesni da je njihova mama nekada postizala vrhunske sportske rezultate?
Možda tek sad, kada čuju ili vide na televiziji da ja nešto pričam. Ja sam na prvom mestu njihova mama, a oni su moje najsjajnije medalje, bez obzira na sva ona odličja iz sporta.
Kakav značaj sport ima u razvoju deteta?
Glavni cilj nas trenera jeste da te devojčice, koje veoma rano počinju sa vežbanjem, naučimo da im sport postane sastavni deo života, bez obzira na to da li će neka od njih sutra postati vrhunski sportista i bez obzira na to čime će se u budućnosti baviti. Sport će im pomoći da lakše prođu kroz zbrku hormona u periodu puberteta, da ojačaju imunitet i lakše podnose stres koji im nameće savremeni način života. Uostalom, ja tako vaspitavam i svoju decu.
Koje sportove treniraju vaša deca?
Đorđe se bavio košarkom, mačevanjem, malo nešto je trenirao čak i aikido. Trenutno je na fudbalu, treća godina. Mina trenira uporedo i atletiku i ritmiku, a Dunja je trenirala malo ritmiku, malo rukomet i sad je na odbojci.