Broj 112
Početna > Intervju > MOJE RANE SU ZARASLE

Suzana Mančić

MOJE RANE SU ZARASLE

Suzana Mančić, nekadašnja loto dama, posle velike prašine koja se podigla u medijima, na radost brojnih obožavalaca, vratila se na javnu scenu. Danas, ona izgleda bolje nego ikada, oseća se sjajno i kaže da su njene rane konačno zarasle

Sa prepoznatljivim osmehom, Suzana nam je pričala o njenom interesantnom životu, punom ljubavi i uzbudljivih obrta, o muškim suzama, ali i o teškim momentima koje je preživela. „Da smo bili u srednjem veku, verovatno bih bila spaljena na lomači ili kamenovana od strane cele čaršije" - kaže popularna voditeljka i dodaje da, iako je pravila neke greške, ipak ne žali ni za čim.
  Okušali ste se kao glumica, pevačica, voditeljka... Šta je sledeće?
  Imam nešto u planu, ali je o tome nezahvalno pričati dok se ne realizuje. Čovek ponekad mora sebi da da oduška što se profesije tiče, iako je to veliki luksuz, ali treba se s vremena na vreme malo povući iz medija, promeniti posao, adresu... Narod se brzo zasiti kada gleda jedno te isto lice u istom okviru, u istom programu. Volela bih da imam neki izazov, nešto da me pokrene, nešto novo, nešto što do sada nisam savladala.
  Šta je danas potrebno za uspeh: debela veza, sreća ili lepota?
  Uvek sam bila na tri fronta: pevala sam, igrala, glumila i pričala, a to je tih sedamdesetih godina za jugoslovenske prostore bilo zbunjujuće. Ljudima je bilo potrebno da me negde klasifikuju, što je bilo teško. Vidite, i danas dolaze nove generacije glumaca koji su i dobri voditelji, i pevaju i igraju, a s obzirom na to da smo sve manje i manje tržište, za uspeh je potreban taj momenat sreće. Ako nemaš talenta, možeš da imaš veza koliko hoćeš, ali nećeš iskoristiti prilike koje ti se pružaju na pravi način. Kada se kockice sklope i budeš na pravom mestu, u pravo vreme, sa pravim ljudima, onda je to jedna sila koja te gura. U životu sam imala takve trenutke i znam o čemu pričam. Nisam imala nikakve veze iako sam beogradsko dete, a uvek me je bilo sramota da nekoga pozovem i da se nudim.
  Kako objašnjavate trajanje na javnoj sceni, što se smatra velikim uspehom?
  Očigledno da sam od imena napravila brend, ali velikim radom. Mnogo stvari sam uradila u svojoj karijeri, okušala sam se u mnogo čemu i iz svega toga sam nešto naučila. Uvek sam bila veoma selektivna i ne gledam sebe sa samodopadanjem, već gledam šta nije bilo u redu, da li sam mogla da izgledam bolje, da li je frizura mogla da bude lepša, da li sam se mnogo smejala ili malo, šta sam trebala da kažem, kako sam stala... Vrlo sam samokritična, a disciplina i znatiželja držale su me na površini.
  A čije kritike danas prihvatate?
  Moj najveći kritičar me sada gleda odozgo - moja mama. Ona je bila žena oštrog uma, a uvek je poentirala prave stvari.
  Kog njenog saveta se i danas sećate?
  Kada bih nosila široku haljinu, izgledala bih debelo, a ona mi je često govorila: „Samo struk naglasi". Takođe, savetovala mi je da ne stavljam jak karmin i da uvek nosim šiške. Kao što vidite, imam jak karmin, a nemam šiške... (Smeh)
  Šta vam je u životu najviše koristilo: lepota, pamet ili vaspitanje?
  Sve zajedno. Iako sebe nikada nisam posmatrala kao lepoticu, činjenica je da sam osoba koja skreće na sebe pažnju svojom pojavom. Imam to nešto, da li ćemo to zvati lepotom, šarmom ili harizmom, to postoji, i ne mogu da kažem da mi nije pomagalo. Doduše, nekada mi je i odmagalo, ali neću da se žalim. I pamet mi je koristila, iako je bilo situacija u kojima se nisam pokazala pametno, a vaspitanje je deo mene, jer ne da sam bila vaspitano dete, bila sam trenirano dete. I, zahvaljujući vaspitanju, često nisam mogla da se spuštam na neki nivo svađa i uvreda. Nekada je mnogo mudrije ćutati, izbrojati do 10, okrenuti se i otići, nego produbljivati sukob koji ne vodi ničemu.
  A šta vam je najviše odmoglo u životu?
  Moja otvorenost i iskrenost, ali to sam ja, od toga ne mogu da pobegnem.
  U eri plastične hirurgije, da li je danas hrabrost ili glupost dočekati zrele godine bez ikakvih kozmetičkih zahvata?
  Hvala bogu što postoji ta estetska hirurgija i što mi imamo stvarno odlične lekare. Žene treba da budu pametne i u malim dozama da se koriste tim blagodetima. Međutim, ono što viđam na beogradskim ulicama je kontraproduktivno. Svako od nas ima neku svoju individualnost, iskustvo, godine koje ne mogu da se sakriju. Volela bih da lepo starim i verovatno ću sve učiniti da jednog dana ne budem baš naborana baka, već fina gospođa. Lepota nije samo stanje kože već i stanje mozga, duše, način na koji gledaš sebe u ogledalu, na koji sediš, hodaš...
  Zračite energijom, odakle je crpite?
  Iz hrane! Na prazan stomak ne može ništa. I, naravno, iz lepih misli.
  Uvek ste nasmejani, šta može da vas rasplače?
  Čovek mora da se bori sa svim nedaćama sa kojima se susreće, ne može život samo da te mazi. Rasplačem se slušajući dobru muziku, čitajući knjigu, rasplaču me tuđe suze. Kad vidim muškarca koji plače, meni stoji knedla u grlu. Nekada se rasplačem od sreće. Suze su veliko olakšanje.
  Bili ste izloženi kritici javnosti. Šta vam je u tim momentima davalo snagu da nastavite dalje, da ne pokleknete?
  Čovek ima vrlo jasan instinkt za preživljavanje. Ljudi su preživeli Aušvic, bombardovanje, teške bolesti, pa sam i ja preživela taj javni linč. Da smo bili u srednjem veku, verovatno bih bila spaljena na lomači ili kamenovana od strane cele čaršije. Činjenica je da sam znala da će se jednog dana situacija promeniti, da će se narod osvestiti, da će moje rane prestati da bole, da će zarasti. I to vreme je došlo.
  Kojom rečenicom ste bodrili sebe?
  Ne postoji nikakva magična rečenica koja je mogla da učini da mi bude bolje i lakše. Jednostavno sam se povukla na neko vreme i to je bila dobra odluka. Ne znam šta sam sebi govorila, verovatno štošta, ali svaki dan je odnosio delić problema, gorčine i bola... I posle dve godine i danas se rasplačem pričajući o tome, što je poražavajuće, a to govori koliko me je to sve pogodilo. Ali, idemo dalje, bog mi je dao blagodarnu prirodu i vedrinu koja mi mnogo znači i dosta mi je pomoglo. Ako možeš da se nasmeješ svemu, onda je to dobro. To se zove pozitivna nula. (Smeh)
  Kažu da se u nevolji poznaju prijatelji, da li vas je neko razočarao?
  Imam svoje prijatelje iz rane mladosti koji su mi kao familija. Uz njih se smejem, plačem, sa njima se veselim i tugujem i oni moj život čine bogatijim i lepšim. Da se ne lažemo, nisam ja klinka da ne mogu da prepoznam ko su mi pravi prijatelji, a koji nisu. Oni koji su tu bili, eto, onako, oni su mi odmah okrenuli leđa, ma gomila sveta okrenula je leđa. Neki su precrtani zauvek i nije mi žao. Imam jedan život, ne želim da ga traćim na pogrešne ljude.
  Rekli ste da vam je teško kada vidite da muškarac plače. Jesu li često plakali zbog vas?
  Jašta su! (Smeh) Plakala sam i ja zbog njih, ali bogami i oni zbog mene. Imam lep i interesantan život, pun ljubavi i obrta. Bilo je tu svega i svačega, voleli su me, patili su zbog mene, i danas, sa par izuzetaka, kada se sretnemo, možemo da se pogledamo u oči i da se setimo kako nam je lepo bilo. A sve što je lepo kratko traje.
  Menja li ljubav oblik s godinama?
  Zaljubljenost i ludilo uvek su isti, ali kada se sve ustali, sa 40 ili 50, ima drugačije aršine. Meriš sve drugačije i možda ti više i ne treba ta ljubav koja je blesava, koja srlja i celog te okupira. Ljubav se menja.
  Verujete li u večnu ljubav?
  Često se priča o toj večnoj ljubavi. Ona postoji negde i mi je srećemo kroz prijatelje koji su u istom braku godinama i zadovoljni su. Lepo im je, druže se, postigli su drugi kvalitet. Ljubav je prešla možda u prijateljstvo, u jedan savez. Idealizacija ljubavi u svim medijima utiče na ljude da se upuste u brak bez razmišljanja, zato i ima toliko razvoda. Nije brak samo ono - volimo se, ljubimo se i divno nam je. Život ti pakuje takva iznenađenja i takve male zamke i ljubav se rasprši za godinu dana.
  I sami ste rekli da danas savremeni brakovi kratko traju. Verujete li i dalje u instituciju braka ili se ne biste više udavali?
  Ja bih se udavala, jesam za brak i smatram da ljudi, ako imaju planove, najbolje je da ih ostvaruju kroz bračnu zajednicu. Da li će da potpišu taj papir ili ne, to je nevažno. Da se razumemo, ako neko živi 10 godina zajedno, to je brak. Taj trenutak kada kažeš da, to je neka definitivna izjava ljubavi.
  Kada ste se razvodili, posećivali ste psihologa. Koliko vam je to pomoglo da prebrodite taj period?
  Pomaže mnogo i ženi i muškarcu. Prva reakcija našeg sveta je: „Ma, zašto da idem, nisam ja lud". Niko nije lud, ali se nekada ponašamo kao ludaci, vrtimo se u krug i ne možemo da nađemo izlaz iz neke situacije... Tu ne mogu da ti pomognu ni prijatelji ni najdobronamerniji saveti jer su subjektivni. Kada se sastaneš sa profesionalcem, on te nepogrešivo izbaci iz sedla, postavljajući prava pitanja, a ti sam sa sobom moraš na ta pitanja da nađeš odgovore. I zato je dobar odlazak kod psihologa. Ja sam odlazila i kada sam se razvodila, kao i prošle godine kada je moja starija ćerka prolazila kroz dosta buran pubertet. Znamo svi da će deca da nam odrastu, ali je taj proces veoma bolan. Teško je kada vidiš da dete više nije tvoja mala beba. Tada sam potražila pomoć kako da se suočim sa odrastanjem svoje ćerke. Nemam Alchajmera, sećam se šta sam ja radila u njenim godinama, sve mi je bilo jasno, ali me je strašno bolelo. Dva-tri odlaska kod dobrog stručnjaka su mi otvorila oči i strašno mi pomogla. Dakle, nije sramota potražiti pomoć, naprotiv, veoma je korisno.
  Pričate li sa ćerkama o ljubavi?
  Naravno, o ljubavi, o prijateljstvu, o muškarcima, životu... Uvek sam iskrena i direktna i trudim se da razgovaramo na način koji one mogu da prepoznaju i prihvate u tim godinama u kojima su. Gledam decu kako se ponašaju kada je reč o ljubavi, to su odnosi kao u španskim serijama.
  Šta im savetujete?
  Kod mene se sukobljavaju stavovi mog oca i majke. Otac je uvek stajao na mušku stranu, a majka mi je govorila da ne plačem za muškarcima. I danas pamtim njenu rečenicu: „Jedan se otegao, drugi se protegao". I to je najdragoceniji savet koji je mogla da mi da. Nema svrhe sedeti i plakati zbog nekoga ko te, u krajnjoj liniji, uopšte ne zaslužuje. I to pokušavam da im objasnim.
  Devet godina ste u ljubavi sa Simeonom, kako podnosite razdvojenost pošto živite na relaciji Beograd-Atina?
  Činjenica je da zajednički život ima dobre i loše strane. Dobre su te što se veza učvršćuje i produbljuje kroz neke svakodnevne stvari, a mi toga nemamo. Ali, s druge strane, nemamo ni neku sivu svakodnevicu i monotoniju. I ja imam vreme koje je samo moje, što ti s godinama postaje veoma važno. Mi se viđamo često, pa to nije ni toliko strašno koliko je bilo prvih nekoliko godina kada sam stvarno bila luda za njim. Prosto me je fizički bolelo kada se rastajemo, ali sada ne. Nas dvoje imamo život koji planiramo, radujemo se jedno drugome, delimo ista interesovanja...
  Čime vas je on osvojio?
  On je čovek koji ima velike kvalitete: skroman je, ljubazan, lepo vaspitan i veseo. Sa njim nikada nije dosadno, a od njega možeš mnogo toga da naučiš, on je jedna riznica znanja. Volim ljude koji su vredni i koji rade, a on pedantno i vrlo predano radi svoj posao, porodičan je čovek, vodi računa o svima...
  Planirate li brak?
  Za sada ne, možda smo propustili momenat kada je to bilo lako izvodljivo, kada su moja deca bila mala, kada smo mogli da planiramo naš život u Atini i da se svi prilagodimo tome. Mislim da sada više nema ni potrebe o tome razgovarati, ali šta će sutra biti, to niko ne zna.
  Imate bogat život i uspešnu karijeru. Žalite li danas za nečim?
  Ne žalim ni za čim. Pravila sam neke greške, ali je verovatno moralo tako da bude. Neke situacije možda nisam dovoljno dobro iskoristila ili unovčila, ali, bože moj, ne mogu da se požalim. Mirno spavam, što je veoma važno, i budim se nasmejana.