Broj 112
Početna > Prica > DECA SU MI NAJVAŽNIJA

Buba Miranivić

DECA SU MI NAJVAŽNIJA

Buba smatra da je najvažnije da se roditelj na kvalitetan način bavi decom, da ih s vremena na vreme kontroliše, ali, što je najvažnije, da u svakom trenutku zna gde mu je dete

Za pevačicu Bubu Miranović njena deca dvadesetjednogodišnja Kristina i osamnaestogodišnji Filip često su znali da kažu da nije kao sve normalne mame. Ona bi ih uvek čekala da se vrate kući sa neke žurke, vozila i odvozila gde god treba, a često je znala da ih iz čista mira odvede na test na drogu. Iako nikada nije tukla decu, ponekad je znala da ih kazni, ali je sve probleme uglavnom rešavala pričom. Zato su oni danas izrasli u dobre, poštene i lepo vaspitane ljude.
Kako ste se osećali kada ste saznali da ste u drugom stanju? Šta ste prvo pomislili?
Iako sam imala dvadeset godina kada sam prvi put zatrudnela, bila sam presrećna. Kada sam saznala radosnu vest, mislim da sam čak i zaplakala od sreće. Jedino sam se pokajala jer sam napravila razliku od tri godine između njih dvoje, nije trebalo da čekam.
Bili ste relativno mladi u prvoj trudnoći, da li je postojao strah?
Ne, nimalo nisam bila uplašena. Valjda čovek kada je mlad i ne razmišlja mnogo, ali ja bih opet sve ponovila. Kad bih se ponovo rodila, istu bih stvar uradila.
Kako ste radosnu vest saopštili suprugu?
Bilo je to davno, pre dvadeset i dve godine, a u to vreme smo živeli u Torontu. Otišla sam na običan pregled, nisam ni slutila da sam u drugom stanju. Kada sam saznala, sva ushićena sam mu rekla novosti. On je bio u šoku, znate, muškarci se ne snalaze baš najbolje u tim situacijama, ali smo oboje bili presrećni.
Da li ste priželjkivali muško ili žensko dete?
Mom suprugu bilo je svejedno, ali sam ja mnogo želela da prvo dete bude sin, a posle ću lako, mislila sam. Međutim, prvo sam rodila ćerku pa onda sina.
Trudnice često menjaju raspoloženja, osetljivije su, razdražljive, jeste li i vi bili takvi?
To su bile totalno dve različite trudnoće, kao da se radilo o dve različite trudnice. U prvoj trudnoći sam bila veoma razdražljiva, niko ništa nije smeo da mi kaže, odmah bih zaplakala, dok sam u drugoj trudnoći bila fantastična. Sve vreme sam bila raspoložena, vedra i nasmejana. Ali sam zato četrdeset dana posle porođaja bila nervozna, plačljiva, razdražljiva, histerična...
Jeste li bili aktivni tokom obe trudnoće?
Jesam, lepo sam izdržala obe trudnoće, ništa mi nije bilo teško. U prvoj trudnoći sam čak nosila lubenice na šesti sprat, svašta radila po kući...
Da li ste imali neke specifične prohteve?
Da, kinesku hranu, a pored toga jela sam u ogromnim količinama lubenicu. Imala sam neke sitne prohteve, tipa kad osetim gorušicu, pošaljem muža po kokice ili šargarepe. Bila sam okej, nisam bila razmažena.
Koliko ste se ugojili?
U prvoj trudnoći sam se ugojila 17, a u drugoj, poučena prethodnim iskustvom, 13 kilograma. Nisam pazila šta jedem niti sam bila opterećena prvih nekoliko meseci, tačnije sve dok nisam videla koliko se gojim. Još sam u kupatilu imala puno ogledala i kad sam jednog momenta videla sebe tako veliku i debelu, sva ogledala sam prelepila foto-tapetom samo da se više ne gledam. Tad sam i počela da se mažem maslinovim uljem od ujutru do uveče i to od grudi do kolena. I zaista, danas nemam ni jednu jedinu striju.
Kako ste se posle porođaja oslobodili viška, u čemu je danas tajna vašeg dobrog izgleda?
Posle prve trudnoće mi je trebalo vremena da se vratim na staro, a posle druge sam, maltene, bila ista kao i pre trudnoće, pošto se nisam mnogo ugojila, a i puno je otišlo tokom porođaja. Sada pazim šta jedem, ne jedem masnu hranu, kuvam na maslinovom ulju, koristim morsku so...
Da li vas je hvatala panika od porođaja?
Prvi put nisam nimalo bila uplašena, jedva sam čekala da se porodim, bila sam presrećna što ću dobiti dete. Ali, drugi put jeste, imala sam zakazan porođaj za 22. novembar i sećam se da sam ujutru ustala, okupala se, sredila, našminkala, i da sam rekla da neću da idem. Znala sam šta me čeka i nisam htela. Bilo je gusto.
Oba puta ste se porodili u Torontu, kakvi su tamo uslovi, kakav ste tretman imali?
Fantastičan! Razlikuje se potpuno, bila sam u apartmanu, što je tamo normalno za svaku trudnicu. Svi su bili sjajni i vrlo pažljivi. Čak drugi put nisam ni ulazila u porođajnu salu, bila sam u sobi sve vreme.
Koji porođaj ste lakše podneli?
Porođaji su bili veoma različiti, prvi je trajao devet i po sati, a drugi samo 25 minuta, ali je bilo strašno bolno. Sad, kad bih mogla da biram kako bih se porodila, izabrala bih prvi porođaj.
Da li vam je odmah proradio majčinski instinkt, jeste li se brzo navikli na ulogu majke?
Nije, trebalo je da prođe vremena. Nisu tačne one priče da se odmah javlja, nema šanse da se odmah javi. Treba da prođe neko vreme, prosto, osećala sam se kao da mi je neko doneo dete i ostavio mi ga tu.
Ko vam je bio od najveće pomoći u prvim danima posle porođaja?
Niko, jer sam bila sama tamo, muž je radio od ujutru do kasno uveče. Nas dve smo po ceo dan bile same, ali snašla sam se. Ona bi po celu noć spavala, pa bi se budila u šest ujutru da bi jela, a pošto se prihranjivala, suprug joj je davao cuclu kako bih duže spavala i bila što odmornija kada ustanem.
Ko je izabrao imena za decu?
Zajedno smo izabrali. Za sina sam htela da se zove Denis, kao da sam znala da će biti toliko nemiran, ili Petar, Nemanja, Stefan... Za ćerku sam želela razna imena - Lejla, Lea, a na kraju smo se dogovorili, ćerka - Kristina, sin - Filip. Nismo se previše oko toga zamarali niti smo previše trošili vremena na smišljanje imena. Vrteli smo se u krug sa dve-tri opcije i odlučili.
Koliko ste se promenili dolaskom dece na svet?
Sve se promenilo, ja sam se promenila, više nisam posvećena samo sebi, ne vrti se više svet oko mene, tu je biće o kome moram da vodim računa. Kada postanete roditelj, prvo idu deca, njihove potrebe, pa tek onda vi. Deca su u prvom planu, a ostalo ako se nađe.
Koji je osnovni princip kojim se rukovodite kada je o vaspitanju reč? Jeste li stroga mama?
Na pitanje da li sam stroga ne mogu da dam tačan odgovor, najbolje da oni kažu da li sam stroga ili nisam. Neki put kažu da jesam, a nekada da nisam. Oni su sada već veliki, ali sam insistirala na iskrenosti, nisu smeli da me lažu. Uvek bi bio haos kada bih ih uhvatila u laži, mada se to retko dešavalo. Nisam ih nikada tukla, to nije moj način, ali sam znala da ih kažnjavam.
Kako ste pregrmeli njihove pubertete?
To je znalo da bude malo nezgodno. Stalno sam ih proveravala, a često su znali da kažu da nisam kao „normalne" mame, jer one spavaju posle ponoći, ali ja ne, čekam ih dok ne dođu. Uvek sam imala kontrolu, ali sam se bavila njima, a to je bitno. Znala sam s kim se druže, gde su, s kim su... Znali su oni sa mnom svašta da doživljavaju, umela sam iz čista mira da ih odvedem na test da vidim li se drogiraju. Mislim da je najvažnije da se roditelj bavi decom, da im uđe potpuno u sistem, da ih kontroliše, da zna u svakom trenutku gde su mu deca.
Kakav je vaš odnos: drugarski ili se zna ko je roditelj, a ko dete?
Ne priznajem to da smo mi drugari, ne možemo mi nikada da budemo kao drugovi, ja sam mama i oni imaju poštovanja. Naravno, mi razgovaramo otvoreno o svemu, ali mora da se zna ko kosi, a ko vodu nosi.
Šta ih trenutno zanima, čime su preokupirani?
Kristina je na trećoj godini studija, a Filip završava četvrtu godinu srednje škole. Vole da izlaze, da se druže... Slažu se sjajno, nema ljubomore ni rivalstva.
Imaju li ambicije da krenu vašim putem?
Ne, iako Filip sjajno peva, to ga ne zanima. Mada i ja ne bih volela to.
Dajte neki savet budućim mamama.
Najbolje bi bilo da mame ne rade, da se bave decom, da su u kući. Ipak, znam dosta majki koje su kod kuće, ali ništa ne vide šta se dešava. Mislim da je bitno kvalitetno se baviti svojom decom.