Broj 111
Početna > Intervju > BEBA JE NA PUTU

Srđan Timarov

BEBA JE NA PUTU

Šarmantni glumac Srđan Timarov otkrio nam je da je gluma izazov za kojim juri, da kroz nju spoznaje život, ali i da se igra kao dete. Takođe nam je otkrio zašto su glumci poseban svet, i da uživa kada od starijih kolega sluša legende o fantastičnim, kreativnim štosovima iz prošlih vremena

„Ako ljubav postoji, beskrajni su načini da se ona pokaže. Ljubav to obavi sama. Ona dela. Inspiriše. Jer snaga joj je ogromna. Neukrotiva" - kaže Srđan, koji je odavno pao na kolena pred svojom devojkom, lepom voditeljkom Natašom Miljković, sa kojom se zabavlja nešto više od godinu dana. Srećni par ovih dana ima razloga za slavlje: nedavno su saznali da će postati roditelji, a Srđan kaže da je istinska sreća - beba na putu.
  Šta je gluma za tebe, da li je ona stalno traganje ili samo igra?
  Naravno da je i jedno i drugo, ali najviše je nešto nejasno, neuhvatljivo, izazov za kojim se juri, neka čudna potreba da se izrazim. Teško se razlozima osvesti i definiše. Kao ljubav. Ali, evo, možda glumom živim nešto za šta u stvarnosti nemam prilike ili nemam hrabrosti. Kroz glumu spoznajem život, spoznajem sebe, učim se. A i igram se. Kao dete.
  Neko je rekao da je gluma kao istina, koje istine si do sada otkrio o sebi kroz posao?
  Da sve može biti i drugačije. Da nema apsolutne istine i da to treba poštovati.
  „Ceo svet je pozornica i svi ljudi su glumci", čuvene su reči Vilijema Šekspira. Misliš li da je ceo svet pozornica i primećuješ li da ljudi glume u privatnom životu?
  Teško da o tom pitanju mislim pametnije od Šekspira. Verujte mu.
  Da li ima više glume na sceni ili u svakodnevnom životu?
  U životu sigurno. A tamo je i bolje plaćena.
  Jesu li glumci neki drugi svet, zašto su posebni i drugačiji?
  Jesu poseban svet. Upotrebljavaju sebe, troše se da bi ljude podsećali da žive, da misle, da razumeju, da ih oplemenjuju, opominju, nasmeju, rasplaču... Da ih teraju na maštanje. Glumci umesto drugih žive i prikažu im ono što inače ljudi ne mogu sami. Oni su junaci nečijih života.
  Nekada su glumci znali posle predstave da svrate u bife na čašicu pića i razgovora. Da li je i danas tako ili lično jedva čekaš da dođeš kući posle predstave ili napornog radnog dana?
  I sada se sedi i druži posle predstava, premijera, na većim gostovanjima pogotovo. Zavisi od večeri i inspiracije. Ali, i dalje od starijih kolega slušamo legende o fantastičnim, ludim, kreativnim bančenjima i štosovima iz prošlih vremena.
  Da nisi glumac, bio bi...?
  Nezaposlen! (Smeh) Teško je smisliti bolje zanimanje.
  U školi si bio povučen, šmeker, glavni zabavljač ili srcolomac...?
  U školi sam se pravio šmeker, a glavni zabavljač sam stvarno bio. Slomljena srca sigurno već odavno ne misle na mene.
  Šta ti je „mama lepo govorila", ali je ipak nisi poslušao?
  „Kud ćeš, sine, u glumce..?!?" Videćemo je li bila u pravu. Još nije kraj.
  Kako lečiš nervozu?
  Brza eksplozija - brzo stišavanje. A moj lek za nervozu: boks trening - udaranje u džak, sport, dobra klopa, čokolada!
  Šta najviše zameraš našim devojkama?
  Mizernu želju za sadržajem, a uživanje u plitkom i primitivnom. Samodovoljnost. Pun grad lepotica - nigde žive duše, šarma...
  Pred kakvim damama „padaš na kolena"?
  Kolena sam bacio pred svoju damu, pa zavirite tamo.
  Kako pokazuješ ljubav ženi koju voliš: rečima ili delima?
  Ako ljubav postoji, beskrajni su načini da se ona pokaže. Ljubav to obavi sama. Ona dela. Inspiriše. Jer snaga joj je ogromna. Neukrotiva.
  Čime te je Nataša osvojila?
  Ako budete imali prilike da je upoznate, biće vam kristalno jasno.
  Šta je za tebe istinska sreća?
  Beba na putu.
  Kako vidiš sebe za pet godina, šta bi voleo da ti se desi?
  Volim sadašnjost i uzbuđenje zbog budućnosti koju ne poznajem. To me tera da se trudim, da stvaram... Vidim dvorište svoje kuće, trčkara bar dvoje dece za psom, a Nataša i ja gledamo moju novu seriju na TV-u, posle moje sinoćne premijere u pozorištu. Sutra nam dolazi gomila prijatelja na večeru. A od ponedeljka putujemo u Njujork, na dve nedelje.