Broj 110
Početna > Intervju > ČOVEK SE SPASAVA KROZ ČOVEKA

Nenad Jezdić

ČOVEK SE SPASAVA KROZ ČOVEKA

Nenad Jezdić ne voli sebe da opisuje, ne voli da se otvara, samokritičan je, a uzore vidi u svemu što je plemenito i dobro. Iako ga savetuju da malo stane i spusti loptu, ponekad pomisli da bi mogao mnogo više

S obzirom na to da vrlo retko daje intervjue, za ovog tridesetšestogodišnjaka se zna da je rođen u Valjevu i da, za razliku od likova koje tumači na velikom i malom ekranu, živi uzorno. Među svojim kolegama ovaj fantastični umetnik slovi za najvećeg vernika, a ovom prilikom otvoreno priznaje da voli svoj posao bez kojeg ne bi mogao da zamisli život, da često ne uspeva da uskladi porodične i poslovne obaveze, ali i da ume da bude strog roditelj svojim ćerkama Anastasiji, Angelini i Vasiliji.
Da li ste oduvek želeli da se bavite glumom?
Slagaću ako kažem da sam oduvek želeo, jer nisam taj koji želi, ja samo sprovodim životne znake. Čini mi se da je čovek slab da bi mogao da živi život, pre bih rekao da život živi njega. Gluma je bila moja neka potisnuta želja. Sve se dogodilo stihijski. Čuo sam za Akademiju i razumeo da je to neki zanat koji se uči, pa sam predložio jednom prijatelju da mi pomogne da spremim prijemni. Sedam dana sam vežbao, upisao Akademiju, a posle je sve išlo samo. Ovaj posao ne može da se radi bez velikih trzavica i stresova, ali nijedan posao se ne može izučiti, a da se mnogo ne trudiš i da sebe ne upitaš da li si izabrao pravu stvar i da se ne zapitaš da li je to ono što ti stvarno želiš. Međutim, tu je nešto što je jače od želje, što nas gura napred, a mi sami odlučujemo da li ćemo to pratiti ili ne. Bogu hvala, ja sam imao snage pa sam pratio sve to što mi se nudilo, iako sam mogao da se opredelim za druge vidove bavljenja ovim poslom. Izabrao sam televiziju, film i, pre svega, pozorište. To je moja konačna odluka i moja definicija sebe u ovom poslu. Mogao sam da se odavno pogubim i da ne radim ono što, čini mi, se jedino umem da radim, jer sam svedok toga da mnogi ljudi na pogrešan način doživljavaju ovaj posao i da im je medijska izloženost najvažnija.
Imate li uzore?
Uzor je sve što je plemenito i dobro, a tiče se posla. Autoriteti su veoma bitni i presudni, važno je imati nekoga kome možeš poveriti svoje slabosti i ko će te osnažiti i u pravom trenutku posavetovati. To su, pre svega, roditelji, ma kakvi bili, i to je nešto što mi sada, sa velikim zakašnjenjem, dolazi u pamet. Sve ono što ne šteti moralnom i duhovnom biću, što te uznosi ka vrlini i stvarnim kvalitetima treba čoveku da bude uzor. Postoje oni vrhunski ideali koji nisu ni dostojni štampe, to je ona iskonska vrlina koja se zove ljubav prema ljudima, razumevanje za ljude, sve ono što je moralna zapovest, sve je to nešto što treba da bude uzor u životu i pokazatelj kuda, kako, čime, koliko, gde. Mi imamo velike i značajne glumce koje volim da gledam i kojima se divim, ali ni u tome ne treba preterivati. Osnovno je osećati ljubav prema poslu kojim se baviš i ljudima sa kojima radiš, mada ja često to nemam.
Koliko ste samokritični?
Samokritičan jesam, jer često imam osećaj da sam mogao bolje. Uvek mislim da mi nešto fali, manje ili više.
Želja puno glumaca je da se oprobaju kao reditelji, imate li vi takve ambicije?
Iako ovo nije nimalo samokritično, imam. Zahvaljujući neiskustvu ili iskustvu koje nosim u sebi, sposobnosti, zbog posla kojim se bavim, da proniknem u ljudsku banalnost i da prepoznam iza kojih se reči kriju skromnost, glupost, duhovitost, imam potrebu da takve situacije tvorim pa makar i u pozorištu. Ipak, to je komplikovan proces, možda bih se pre opredelio za neku igranu kratku TV priču ili nenametljiv film. Uvek postoji nešto što čoveka drži nespokojnim, ideja ili tematika koja je čoveku bliska. Košutnjak film snimio je Gde cveta limun žut, ali bilo bi mi veoma drago da se neko u ovoj državi seti da napravi film o tom junaštvu, makar ja nikada ne igrao u njemu. Voleo bih da se napravi projekat o fenomenu gde cela država, po najgorim uslovima, pređe dve granice i oporavi se na malom ostrvu. Mi smo strahovito mnogo stradali, a čini mi se, nismo toliko dušu ukaljali. U ovim nedaćama i nevoljama smo i stradali, ali smo mnogo dušu zatrovali. Mislim na one ljude koji nisu bili zločinci, o onima koji su umeli da ćute i trpe, valjda je nešto od tog zapisa ostalo u nekome od nas. Čini mi se da, kada bi se ta tematika nekako probudila, imali bismo dragoceniju kinematografiju. To je nešto u čemu pronalazim inspiraciju, a pored toga, mnogo vremena provodim u selu, posmatram ljude i naviru mi nove ideje. Mi smo država seljaka, narodu nudimo jeftin humor, jeftinu zabavu, šljokice, narodnjake, folk pevače, guzice, dekoltee, a ne nešto što bi ih moglo otrezniti i usmeriti ka vrlini. Ima stvari koje bih voleo da režiram, mada je već jednu režirala Tanja Mandić. To je komad Jovana Hristića Terasa, priča o mladim ljudima suočenim sa smrću. Svi prolazimo pored nekih ljudi, neki odlaze od nas i jedino što im mi darujemo je trenutak žalosti: „Jao, stvarno, umro je. Je li, šta radiš večeras?" Ova rečenica je sve što mi ponudimo nekome ko je živeo svoj život. Otišli su nam Stevo Žigon, Ciga Jerinić, Danilo Lazović, Petar Banićević, Branko Pleša. Sve što smo im podarili bila je ta rečenica. Pitam se šta je to što nam ne pruža mogućnost da na pravi način utrošimo ovo zemaljsko vreme?
Može li od glume da se živi?
Živeti se uvek mora, pa kada imaš posla, može da se živi; kada nemaš, teže živiš; kada uopšte nemaš posla, traži posao od kog ćeš da živiš. To sada pričam ja, nedostojan, jer imam posla. Ipak, čini mi se kada bih ostao bez posla, morao bih da radim nešto od čega bi morali da žive moji najmiliji. Imam neke ambicije kada je u pitanju alternativni izvor prihoda, ali o tom potom. Sada radim svoj posao i, Bogu hvala, lepo mi je i ne živim loše. Imam skoro za sve što mi treba. Postoji jedna jevrejska izreka U životu radi ono što voliš i ceo život nećeš ništa raditi. Veliki umetnici su oni koji umeju da žive, a da ne rade. Ipak, ja sam odlučio da radim i to još odmalena. Kada se nisam bavio ovim poslom, radio sam šta sam mogao sa šesnaest-sedamnaest godina. Za vreme raspusta, kada nisam išao u školu, radio sam sa zidarima, bio sam fizikalac na građevinama. Tako sam sebi kupio prvi motor od zarade. Nisam imao nikoga da mi da novac, već sam ga ja zaradio i to je nešto što meni mnogo znači i nešto što je formula koju sam ja odavno rešio. To je vrlo jasna jednačina: radiš - imaš, ne radiš - nemaš.
Među kolegama slovite za velikog vernika. Da li su vas roditelji vaspitali u tom duhu?
Tako me je vaspitao život, iskustvo i razmišljanje nad kojim želim da se ljudi zapitaju kada me gledaju, a to je da smo prolazni ovde, a da za to nismo stvoreni, već smo stvoreni za večnost. To je nešto što me najviše teši u životu, i u onom koji sam proživeo, i u ovom koji živim, a, daće Bog, i u ovom koji mi predstoji. Dar koji čovek ima nije od ovoga sveta. Imamo mogućnost da se obožimo, da se spasemo i možemo se spasavati. Siguran sam da se mora lepo živeti da bi se lepo dočekao odlazak sa ovog sveta. Ne može se biti nepravedan, a želeti da budeš uz božje pravednike. To je moja matrica života i to nije lako, često padnem, ponekad sam sklon grehu i grehovima, ponekad ne razmišljam i ne govorim kako bi trebalo, ali uvek postoji trenutak kada se prizovem pameti. Ne želim nikoga da provociram, ali ni da mašem i govorim ja sam vernik... Svaki čovek ima u sebi zrno koje možda ne klija i ne donosi ploda, ali samo je stvar kako ćeš ga hraniti.
Da li ste strog otac vašim ćerkama Anastasiji, Angelini i Vasiliji?
Jesam. Kada se zasluži da budem blag i umilan, ja to i budem. Ali, deca su deca, svašta skupljaju i svašta probaju... Čovek je biće koje je sklono grehu, kao što možemo izabrati vrlinu, isto tako neko izabere i greh. To je nešto što se nudi ljudima sa vrlinom i ljudima bez vrline, ali je suština u slobodi i koliko ćeš imati te slobode. Neki to nazivaju robovanje slobodi, ali ako neko intenzivno i burno živi u grehu, onda je to robovanje. Naravno, pad je nešto što je potrebno čoveku, jer samo kao takav on može i da se uzdigne. Niko nije savršen.
Kako vaspitavate ćerke?
Ni na čemu ne insistiram. Mojoj deci nudim jednu od mogućih opcija u životu, ali one imaju potpunu slobodu da rade sa svojim životima ono što one budu mislile da je njima potrebno i šta ih ispunjava. Ipak, život je apsurdan bez pravog ispunjenja, sa što više vrlina. Umem da se sporim sa kolegama, da ih uvredim, ponizim, da uvredim i svoje najbliže, ali isto tako umem i da volim. Pitanje je snage koliko ću moći da volim i koliko sam slab pa da ne volim. To se trudim i njima da objasnim. Pre svega, najvažnije je da čovek poštuje čoveka i na to ću da obratim pažnju. Želim da svakog čoveka vole i cene i da u svakom čoveku vide čoveka, jer čovek je jedna božanska sorta. Zla je bilo uvek, a zajedničko za sve nas jeste da budemo ljudi. Uvek kao ljudi, nikad kao neljudi, citiram patrijarha Pavla. To je nešto što je meni bitno da one shvate u svojim malim životima, koji će biti veliki životi. Hoću da ih naučim da im je mio svaki čovek i da se sa dostojanstvom ophode prema svakom čoveku. To negde pravo i istinsko pravoslavlje i jeste. Šovinizam, uskogrudost, ograničenost, šovinistički nacionalizam, to su gluposti, jer ko mi garantuje da neko drugi nije dragoceniji za Gospoda i za tvorca od mene? Ne postoji menzura koja će to da izmeri, jer se čovek spasava kroz čoveka, nikako kroz sebe samog.
Kako reaguju vaše ćerke kada vas vide na televiziji?
To samo one znaju. Svaki čovek ima neku tajnu i tu unutarnju slobodu da svoj misaoni proces ne podeli sa nekim. One znaju kakav utisak to na njih ostavlja. Ono čemu ja treba da stremim radeći svoj posao jeste da se ne ukaljam, da ne radim nešto od poslova koji ne nose u sebi tu poruku istine o čoveku, značenje i konstataciju istine o čoveku. Mogao sam da odigram razne stvari koje ne bi dobro delovale na moju decu, ali nisam. Naravno, ponekad moram igrati i zlu osobu da bi to zlo izašlo pred sud javnosti.
Koliko dugo ste u braku?
Dovoljno malo sam u braku, u odnosu na ono što mi predstoji da proživim u braku, a opet dovoljno dugo da pretpostavim kakve probleme mogu imati u potonjim danima braka.
Da li uspevate da uskladite poslovne i privatne obaveze?
Ne kvalitetno, ali sam opsesivna budala i toliko se trudim i rasplinjujem. Svi me savetuju da malo stanem i spustim loptu, ali ponekad pomislim da bih mogao i više. To je ta ljudska ambicioznost, ali koliko je to loše i nije zdravo, uvek mislim da mogu više.
Kako biste opisali sebe?
Sebe ne želim da opisujem. Neka me opisuju drugi, pa makar i dobro...
Malo se zna o vašem prijateljstvu sa Željkom Joksimovićem.
Nas dvojica se znamo od šeste godine i mnogo toga smo prošli zajedno, od školovanja do podstanarskog života po dolasku iz rodnog Valjeva u veliki Beograd. Mi smo kumovi, ja sam Željka venčao. Kada je on bio mlad momak i kada se voleo sa jednom mojom, isto mladom, prijateljicom, iz te ljubavi izrodio se brak, koji sam ja venčao. Kasnije, kada su dobili ćerku, ja sam je krstio, tako da nas veže dugogodišnje prijateljstvo.
Kada se osvrnete, da li ste zadovoljni svojom karijerom ili biste nešto promenili da možete?
Uopšte se ne osvrćem, prošlost ne postoji, ona postoji samo u dimenziji nekakvih uspomena, možda fotografija ili snimaka. Prošlost je nešto što te opominje za budućnost, ali se ne osvrćem i nameran sam svakom potonjem danu kakav god da bude. Ne želim da pravim rezime ili da podvlačim bilo kakvu crtu, po gordosti svojoj ljudskoj smatram da tek treba da igram uloge i da stvaram i da tvorim kvalitetnu i dobru glumu. Nemam razloga da budem nezadovoljan ni da žalim, ali ni da se gordim preterano. Koliko god sam dobacio do pravih stvari, toliko sam se ukaljao i lošim stvarima, a to je nepotrebno. Šta je život, to je onaj sekund koji je prošao, postao je prošlost i ovaj sekund koji nailazi, a ne znaš kakav će biti...

Zašto retko dajete intervjue?
Retko sam u prilici da pročitam u novinama nešto što me rajcne i nagna na uzvišenije razmišljanje... Trudim se da uvek izbegnem bilo kakvu priču o sebi, jer je to vrlo nezahvalno. Ne moram preterano da se otkrivam, nisu svi dostojni mog otkrivanja... Ponekad, kada dajem intervjue, dešava se da budem neshvaćen, a to stvarno ne volim. Bitno mi je da me shvate prijatelji, moja porodica, da me shvate oni za koje mislim da su mi bližnji i da sam im blizak, a to je mali krug ljudi. Ne mogu, niti želim da dajem intervju ukoliko nisam potpuno iskren prema sebi i prema drugima. I to je taj sukob, jer pitam se zašto bih morao da se otvaram...