Broj 11
Početna > Prica > ZALJUBLJENA U TRUDNOĆU

Marina Rajević - Savić

ZALJUBLJENA U TRUDNOĆU

Jedna od naših najboljih novinarki, Marina Rajević-Savić, koja je više od petnaest godina vodila poznatu emisiju "Dok anđeli spavaju", poslednjih meseci odmara se od autorskog i voditeljskog posla i kaže da joj je svaki dan maksimalno ispunjen

Više od dvadeset godina je u srećnom braku s bivšim fudbalerom Crvene zvezde Dušanom Savićem, s kojim ima dva sina, devetnaestogodišnjeg Uroša i šesnaestogodišnjeg Vujadina. Marina kaže da je trudnoća najlepši period njenog života, da je rođena za ulogu majke, ali da nije stroga i zahtevna mama i da je za to zadužen njen suprug.

Kako ste saznali da ste trudni?
Mislim da sam to znala istog dana. Zaljubljena sam u trudnoću i u samo saznanje da sam u drugom stanju i to je bio divan period mog života. Iako sam išla da proverim, znala sam to istog trenutka. Neverovatno je kako sam odmah osetila neku promenu, možda to nije realno, ali su se moji osećaji ispostavili tačnim. Neke simptome uvek osetim i volim to stanje, to je za mene kao da letim, kao da sam na nekoj drugoj planeti i da mi niko ništa ne može. Osećala sam se zaštićeno i neverovatno moćno i mislim da je to potpuno normalno, jer ne znam da li postoji išta veće, lepše i značajnije da bi moglo sa tim da se meri.

Da li ste želeli dečaka ili devojčicu?
Želela sam dečaka, i to mnogo njih, pošto mnogo volim dečake. Čak i treća beba, koju sam izgubila, bio je dečak. Međutim, tada sam bila jako nemarna, lekari su rekli mi rekli da moram da se malo primirim, ali sam se ja šetala gore-dole po Zlatiboru, gde sam i izgubila bebu. Čitala sam negde da, kad žena potpuno prihvati sebe, onda želi devojčicu. Sada mi se čini da bi ovo bio period kad bih poželela devojčicu, ali više neću da rađam. Nije mi žao što nemam žensko dete. Ja sam tip koji ne žali ni za čim, ali bilo bi lepo, zbog mojih sinova, da imaju brata ili sestru. Kažu da je četvoro dece idealno, dva dečaka i dve devojčice, ali ja volim neparan broj. Troje dece bi za mene bilo idealno, a uvek se setim jedne bake iz staračkog doma u Holandiji, gde sam pravila reportažu, koja je imala 104 godine i koja je rekla da je najbolje imati troje dece, jer se tada pravi krug. Kad ih je dvoje, onda je jedno usmereno na drugo, a treće dete pravi ravnotežu i dešava se nešto psihološki da oni budu drugačiji.

Da li ste imali neke posebne prohteve u trudnoći?
Sećam se samo prohteva vezanih za moju prirodu, jer je od te trudnoće napravljena trudnoća veka. Od moje 23. pa do 27. godine suprug i ja smo pokušavali da dobijemo bebu, ali nismo mogli jer sam ja imala mleko u grudima, pa su morali to da rešavaju hirurškim putem. Kad sam konačno ostala u drugom stanju, bila sam jako oprezna i opterećena time da unosim mnogo vitamina i zdrave hrane kako bi sve bilo u redu. Jurila sam po baštama i tražila neprskano voće i povrće, a zatim jurila nazad kolima da se ne bi ništa izgubilo od vitamina. Sećam se da sam jela dinju i da je Uroš imao divnu boju kad se rodio, pa su mi mnogi govorili da je to upravo od dinje. Pošto sam se trudila da ih uvek zdravo hranim, sada i Uroš i Vujadin stalno jedu van kuće, dođu kao radnici, nakupuju one najgore salame i beli hleb i to jedu iz revolta prema mojoj hrani. Uglavnom su moji ručkovi stalno u frižideru, čekaju njih dvojicu, koji uvek jedu negde napolju.

Da li ste se plašili porođaja?
Ja bih išla svaki dan na porođaj! Meni je trebalo da se desi da imam petoro dece, ali eto, nije. Sećam se, kad sam izgubila treću bebu, jedan lekar u Užicu mi je rekao: "Pa niste vi jedini zaduženi za rađanje, jedino vi toliko želite da rađate, stanite malo, uživajte u životu". Obe trudnoće su mi bile najlepši period u životu.

Da li ste pristalica epiduralne anestezije?
Nisam, jer sam ja pristalica svega što je prirodno. Ako su se naše prababe i babe porađale prirodno, zašto ne bismo i mi. Neko će reći da je nauka uznapredovala, pa zašto ne bismo sebi to olakšale, ali ja sam protiv toga. Jedino ako se nešto zakomplikuje, u tom slučaju su epiduralna anestezija ili carski rez apsolutno neophodni. Ja sam imala jako tešku trudnoću, ali lak porođaj.

Gde ste se porodili i da li ste bili zadovoljni tretmanom?
U Francuskoj je bio predivan tretman, naročito za decu koja su rođena pre vremena. Bila sam u jednom prelepom gradu na moru, u lepoj, sređenoj bolnici. Kan će mi uvek ostati u lepom sećanju. Čak i sad ne mogu da vam opišem kako se osetim samo kad se spomene taj grad. Drugog sina, Vujadina, rodila sam u "Narodnom frontu", gde znam sve lekare, i tamo se osećam kao u svojoj kući, a tako je i danas, kad odem tamo na kontrole. Mnogo volim "Narodni front", jer je to za mene simbol rađanja. I tamo su bili divni prema meni, ali su se ljutili jer nisam dozvolila da Vujadin primi vakcinu. Čitala sam mnogo o ljudima koji se leče homeopatskim putem, i oni ne priznaju vakcine do određenog perioda života, ili čak nikada. Pošto nisam dozvoljavala da mu daju vakcinu, nastao je haos. Posle tri dana sam izašla iz bolnice i morala sam da potpišem da nisam htela da mi dete primi vakcinu. Tako da je Vujadin tu vakcinu primio tek sa šest ili sedam godina.

Da li je Vaš suprug prisustvovao porođaju?
Iako sam ja to želela, on je išao na razgovore s lekarom, ali nije hteo da prisustvuje porođaju. Prvog sina, Uroša, rodila sam u Nici, i tamo su muževi svih mojih prijateljica prisustvovali porođaju. U Francuskoj je to bilo normalno i ja sam bila srećna što sam došla u normalnu sredinu, jer sam želela da podelim to sa svojim suprugom. Pristalica sam toga da suprug prisustvuje porođaju, čak sam jednom za potrebe emisije i snimala sam čin. Taj trenutak dolaska bebe na svet je za mene neviđen fenomen, a kad je taj proces normalan, to je prelepo. Međutim, on nije bio tu kad sam se porađala, jer sam Uroša donela na svet sa šest meseci i tri nedelje, a to niko nije očekivao.

Koji porođaj ste lakše podneli?
Prvi je bilo neverovatno lak, dok je drugi bio sasvim normalan. Mnogo teža mi je bila sama prva trudnoća nego porođaj, dok je druga trudnoća bila normalna, ali je porođaj bio malo teži. Baš u trenutku kad je moj drugi sin Vujadin trebalo da izađe, porodični lekar mi je rekao: "Nemoj da se mrštiš, nasmej se, rađaš sina!" To nikada neću zaboraviti i ja sam se u najvećem bolu toliko nasmejala i s osmehom sam ga rodila.

Da li ste dojili decu?
Uroš je bio više od mesec dana u inkubatoru. Ja sam kod kuće mleko izvlačila, stavljala u frižider i trudila sam se da ono najsvežije odnesem u bolnicu. U Francuskoj izuzetno vode računa da ono prvo mleko, kolostrum, u kojem je najveća koncentracija vitamina, dođe do bebe. U bolnici su jurili za mnom samo da mi to mleko ne ode, pogotovo kad je u pitanju nedonošče. Pošto je bio u inkubatoru, kroz cevčice je dobijao mleko. Jako je važno da se dete doji, jer su deca koja su dojena majčinim mlekom čvršće građe.

Ko je izabrao imena za decu?
Moj suprug je želeo da ime prvog sina bude zvučno, moćno muško ime. Dušan i Uroš, car Dušan i Uroš nejaki, ali sam ja verovala da će on i biti jak, što se pokazalo kao tačno. Što se drugog sina tiče, trener mog supruga bio je Vujadin Boškov, koga smo mi mnogo voleli. Iako su se sve moje drugarice čudile što smo se odlučili za to ime, nama se jako dopalo. Iako je to ime retko, drago mi je što je lepo prihvaćeno, a sećam se da je u to vreme, u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", u Vujadinovoj generaciji jedino on imao to ime.

Koliko vam je suprug pomagao oko dece?
On je bio presrećan i pomagao je koliko god je mogao i koliko su mu obaveze dozvoljavale. Toliko sam uživala u svemu, recimo u kupanju dece, u šta on nije osećao veliku potrebu da se uključi. Čim se rodio Uroš, počela sam da ga čeličim. U januaru sam ga stavljala pod tuš s hladnom vodom, puštala ga da stalno ide bos. Zbog toga je, kad smo se vratili u Beograd, bacao cipele, jer nije mogao da ih trpi na nogama. Tokom druge trudnoće nisam imala problema, ali je i Vujadin prošao kroz isti sistem čeličenja, tako da su obojica zdravi kao dren. Uvek je neko dolazio iz Beograda kod nas. Mi smo tada bili u Kanu, u zgradi u kojoj su uglavom živeli penzioneri i stariji ljudi, a Uroš je bio jedino dete. Svi su ga jako voleli, pa sam ga često prenosila preko terase komšijama da ga šetaju ili da se igraju s njim. Uvek sam govorila da volim nemirnu decu, a sećam se da mi je jedna drugarica, koja ima dve ćerke njihovog uzrasta, rekla da ne bi mogla ni dva dana da izdrži s njima. Oni su skakali s ormana i bilo je jako napeto, ali je meni sve to slatko i predivno. Uroš ima devetnaest i po godina, student je Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju, a Vujadin ima šesnaest i po godina, igra fudbal Crvenoj zvezdi.

Uputite savet mladim mamama.
U poslednje vreme, slušam da žene treba što kasnije rode dete. Savet koji bih uputila devojkama i ženama je da treba na vreme razmišljati o tome, jer posle karijere i posla, to je ono što drži čoveka. Savetujem im da slušaju majčinski instinkt, koji je često nepogrešiv. Ja sam to uvek radila i s punom odgovornošću sam donosila razne odluke koje se tiču moje dece. Savet je slušati sebe, a pre svega, kad je velika ljubav u pitanju, nekako su i čula izoštrena. Drugi savet je da imaju veru. Kad je Uroš bio u inkubatoru, znala sam, po načinu na koji je on ležao i držao ruku, da će sve to da pobedi. Uvek se trudim da pozitivno mislim i to savetujem svim roditeljima. Iako se danas roditelji plaše da se njihova deca ne okrenu drogi, kad su moja deca u pitanju, meni to nikada nije palo na pamet. Kada bi se to dogodilo, to bi bio moj totalni promašaj i neuspeh, kao i naše porodice i okruženja koje mi stvaramo. Još nešto... Treba biti zadovoljan sobom i imati svoj svet, jer se tako najviše pomaže detetu. Mnogi se pitaju šta treba tata da radi, a ja se setim rečenice koju je rekao jedan psiholog: "Tata treba da voli mamu". I, to je istina, jer je osnovni zadatak tate da voli mamu, i tada će sve biti u redu.