Broj 108
Početna > Poznati > TOMA ZDRAVKOVIĆ

Boem, maher i hazarder

TOMA ZDRAVKOVIĆ

Toma Zdravković promovisao je nov stil života: zaljubiti se, nesrećno se zaljubiti, napiti se, napisati pesmu koja postaje hit, otpevati tu pesmu, dotaći dno i opet sve ispočetka

Toma je rođen 20. septembra 1938. u selu Pečenjevcu kod Leskovca. Odrastao je kao jedno od petoro dece, i brzo je shvatio da ga život na selu ne privlači. Dečački naivno, maštao je o pevanju i, sredinom pedesetih, Toma se po prvi put našao u kafani. Brzo se pročulo da u Leskovcu peva neki Toma i da zna sve: narodne, zabavne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone. Sa reputacijom muzičkog mahera, uputio se u tuzlanski hotel Bristol i šarmirao publiku koja je iz večeri u veče punila salu.
Prva ljubav
U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio. Upoznao je Slavicu, rodom iz Travnika, studentkinju u Beogradu. Maštao je o venčanju, ali ubrzo je usledilo veliko razočaranje - našao je njen dnevnik i šokirao se: Slavica je vodila podatke o svom intimnom životu sa poznatim i nepoznatim muškarcima. Želeći da joj pruži još jednu priliku, poveo ju je u Novi Sad. „Došli smo prvo u Beograd”, pričao je Toma Zdravković 1971. godine, „u ono vreme bio mi je dobar prijatelj Dragan Toković, koji je pevao u kafe baru Terazije. Obratio sam mu se za pomoć i zamolio ga da me preporuči nekom lokalu. Toković, veoma popularan, nije više hteo da peva u Bezistanu, pa me je upoznao sa šefom. Misleći da sam na nivou Dragana Tokovića, ponudio mi je da ga zamenim. Sutradan je održana proba. Uhvatila me je trema, jer su tad svirali najbolji muzičari, kao Vasa Belošević, saksofonista Caki ili Lale bubnjar. Da sve bude gore, na probi su bili i slavni fudbaleri Dragoslav Šekularac i Zoran Miladinović. Ta velika imena su mi se podsmevala dok sam pevao... Utučen i iskompleksiran, uopšte nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom i da sa njim čavrlja kao sa starim prijateljem. Shvatio sam da tu nešto nije u redu tek kad sam im prišao. Pred celim društvom rekla je kako mora da obiđe neke prijateljice. Šta sam mogao nego da se složim. Vratio sam se u pustu hotelsku sobu, a ona se pojavila tek posle ponoći, u društvu Zorana Miladinovića i nekih devojaka i mladića."
Brak i velika tuga
Nezadovoljstvo na privatnom planu reflektovalo se i na posao: 1962. godine počinje da peva u baru beogradskog Metropola. U modi su bili šlageri i kancone tipa Ave Marija, Granada, Katari i Gitara romana. Jedne večeri upoznao je zgodnu crnku Olgicu. Sasvim omađijan, zaboravivši na Slavicu, venčali su se. Izgledalo je da će brak biti uspešan, sve dok Toma 1963. nije dobio poziv za vojsku: mada je brzo pušten, zbog slabog zdravlja, bračne trzavice su počele, i nekoliko meseci kasnije Toma i Olgica su se razveli. Kada je pevao na Svetom Stefanu, u hotel u kom je odseo stigao je telegram u kojem je pisalo da se hitno javi u sarajevsku bolnicu, a lekar koji je poslao telegram napisao je da je Slavica teško bolesna i da želi da ga vidi. To ga je totalno šokiralo. Kad je stigao u Sarajevo, Slavicu nije mogao da prepozna: izgubila je trideset kilograma usled neizlečive bolesti. Toma je želeo da ostane u Sarajevu pored Slavice, ali kako nije mogao da dobije angažman, otišao je u Tuzlu, gde mu je nekoliko dana kasnije stigao još jedan telegram, ovog puta sa obaveštenjem da je Slavica umrla. Nije imala ni dvadeset godina.
Buket belih ruža
Tako je nastala pesma Buket belih ruža, o čijoj genezi Toma nije javno govorio. Jedino je publika, još tada u Bristolu, osetila da Toma ne peva pesmu, već svoj život. Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju crpeo iz ličnih iskustava. Još jedan emocionalni tesnac rezultirao je pesmom Ciganka koja je brzo postala nova kafanska himna, ali je samo mali broj ljudi znao njenog autora. Ubrzo je upoznao Milicu sa kojom se, posle nekoliko meseci, venčao. Svedoci tog vremena sećaju se da je Milica bila mirna i razložna, i uz nju, činilo se, i Toma više nije onaj stari. Pomirio se sa činjenicom da će ostati kafanski pevač i da od ploča ništa neće biti. Ubrzo je prešao u kafanu Stadion, koja je postala kultno mesto samo zbog njega.
Kafanska reputacija
Nastupajući pred probranom publikom, Toma je do savršenstva izgradio svoju kafansku reputaciju. S lakoćom je „upravljao" gostima, menjao raspoloženje, kreirao atmosferu, pa je bilo logično što mu je šef Jugotonovog predstavništva u Beogradu ponudio da snimi ploču. Bez velike nade, odneo je Jovoviću demo snimke pesama Ciganka, Marta, Nikad neću da te zaboravim i Anđela i, na veliko Tomino čuđenje, ploča je brzo objavljena. Singl je postao zlatan, što je Tomi otvorilo sva vrata.
Radio stanice i televizija više ga nisu zaobilazili, počeli su čak da se za njega interesuju i organizatori muzičkih festivala. Svima je bilo jasno da posle Tome Zdravkovića narodna muzika više nikad neće biti ista.
Šta će mi život
Dok je na muzičkom terenu beležio pobede, u ljubavi mu ponovo nisu cvetale ruže - sa Milicom se razveo februara 1970. i iza sebe već imao dva neuspešna braka. Uteha mu je bila ćerka Žaklina, iz braka sa Olgicom, rođena 22. novembra 1963, baš na dan kad je ubijen Kenedi, po čemu je i dobila ime. Vrhunac Tominog muzičkog opusa bila je saradnja sa Silvanom Armenulić. Inspirisan njenom životnom pričom i ljubavnom tugom, Toma je napisao pesmu Šta će mi život. Iako je prvo planirao da pesmu uzme za sebe, kada je Silvana čula pesmu, preklinjala ga je da joj je da. Rekao joj je: „Uzmi, ionako sam je napravio za tebe! Priznao sam, tako je bilo suđeno..." Između kafana, pesama i novca, Toma je jula 1972. još jednom iznenadio svoje obožavateljke. Tog leta pevao je u Budvi i sa sobom, iz Niša, poveo verenicu Zoricu. Ali, sudbina je odredila drukčiji scenario: Toma se u Budvi zaljubio u mladu Cetinjanku Nadu i ponovo stao na ludi kamen. Ipak, kako ni treći brak nije potrajao, krah ljubavne veze bacio ga je u očaj. Olakšanje je tražio u piću i bacio se na kocku. Ostavši bez dinara, 1974. je pristao da krene u Kanadu. Ali i tamo jedini svetli trenutak bio je susret sa Gordanom, njegovom budućom suprugom. Insistirala je da se venčaju, baš u času kad su Tomu svi otpisali - i kolege, i prijatelji, čak i lekari.
Sliku tvoju ljubim
Sve lošijeg zdravlja, Toma je morao u bolnicu. Dva puta su ga u kratkom roku operisali. Savetovano mu je da svaka tri meseca ide na kontrolu, da ne pije, ne puši, da se ne umara, da se posebno hrani... Radio je sve suprotno, ali se zdravlje normalizovalo. Rodio mu se sin Aleksandar pa je, nakon svega, odluka pala da se krajem 1978. vrate u Jugoslaviju. Oduševljena publika pokazala je da ga nije zaboravila, a Toma joj je uzvraćao izjavama: „Imao sam više sreće od pameti. Ni u snu nisam očekivao da će me ljudi opet primiti, da će mi se kolege toliko obradovati i da će me svi nekako bodriti. Mislio sam da su me zaboravili, ko bi se još sećao Tome Zdravkovića po dobrom... posle tolikih mojih gafova. Naš narod voli da žali. Sažalili su se na mene i zato me, čini mi se, ponovo prihvataju. Da li zbog toga što znaju da sam bio bolestan, da li zato što sam se potucao po Americi i Kanadi i vratio kući, a možda su me nekad i mnogo voleli, pa je to ostalo u njima."
Istrajan u svojim porocima
Serija solističkih koncerata donela mu je veliku popularnost i uspeh. Kada je 1987. ponovo završio u bolnici, krenuo je na turneju koja se reklamirala sloganom „Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića". Mada nisu ni oproštajni, ni poslednji - gest menadžera Vitka Radomirovića bio je perfidan, ali i najveći mamac za narod. Beogradski Dom sindikata bio je dvadeset dana pun svake večeri. Iako je alkohol bio najveći neprijatelj njegovog zdravlja, do poslednjeg dana je pio. Dugo se mučio sa rakom prostate, ali se nije pridržavao saveta lekara. Umro je 30. septembra 1991. godine u Beogradu, gde je i sahranjen na Centralnom groblju.