Broj 107
Početna > Intervju > BRAK JE LUTRIJA

Sloboda Mićalović

BRAK JE LUTRIJA

Iako njen privatni život retko dospeva u javnost, Sloboda nam je otkrila da beskrajno veruje u ljubav, kako funkcioniše glumački brak, ali i zašto još uvek nije promenila prezime

Lepa glumica, koja je nedavno završila snimanje serije Ranjeni orao po istoimenom romanu iz 1936. godine poznate književnice Mir Jam, pre pola godine izgovorila je sudbonosno da kolegi Vojinu Ćetkoviću sa kojim je bila šest godina u vezi. Iako tvrdi da niko nije potpuno spreman za brak, Sloboda Mićalović kaže da joj je taj famozni papir poboljšao kvalitet veze, a smatra da je brak kao lutrija - ili dobiješ premiju ili više sreće sledeći put. Na pitanje da li je ona osvojila premiju, uz osmeh kaže: „Mislim da jesam. Ne bih da ureknem."
  U seriji Ranjeni orao igraš romantičnu, pametnu, obrazovanu, ponosnu ženu. Reci nam još nešto o tvojoj ulozi?
  Anđelka je žena iz patrijarhalne sredine i kada prvi put sa drugaricama ode daleko od kuće, upozna najveću ljubav. Emocije se bude, ona mu se potpuno predaje i daje mu dokaz ljubavi - nevinost. Neverovatno je da ta jedna na prvi pogled sitnica njoj odredi život koji nije nimalo lak. Ovo je jedna veoma emotivna i dinamična priča i možda prvi projekat iza kojeg mogu potpuno da stanem. Zaista sam zadovoljna saradnjom sa kolegama, uradili smo stvarno dobar posao.
  Misliš li da i danas postoje žene kao što je Anđelka?
  Verujem da postoje. Malo je takvih žena koje su spremne da stanu iza svojih stavova, koje ne dozvoljavaju da ih ponižavaju i koje su svesne svoje prave vrednosti. Malo žena u životu sebi priušti tu odluku da ostanu same samo da bi sačuvale obraz i dostojanstvo.
  Poznato je da se kod nas glumci dele na one koji rado izlaze u susret novinarima i na one koji pričaju samo kada imaju neki projekat. U kojoj si ti grupi?
  Nisam uvek dostupna, jer mislim da je besmisleno da pričam o modi i politici - to nije moj deo posla. Volim da pričam o glumi, filmu, pozorištu i umetnosti uopšte i gledam da se pojavim kada zaista imam šta da kažem. U tim situacijama vrlo rado izlazim u susret svakom novinaru, a privatna pitanja smatram nepristojnim i nemam potrebu da pričam o tome.
  Poslednjih godina sve više tvojih kolega oprobava se u voditeljskim vodama, reklamama... Misliš li da bi trebalo da postoji neka mera?
  Mnogo je nas glumaca, a tako je malo posla, ljudi moraju od nečega da žive. U nekim situacijama glumci su prosto neophodni. Naravno, svaka čast voditeljima koji i treba da rade svoj posao, ali postoje neke igrane emisije u kojima voditelj mora da bude veoma šarmantan da bi mogao da te zabavi. Ako govorimo o meri pojavljivanja, verujem da nikome nije milo da gleda stalno isto lice, a i ti se umoriš jer više ne znaš šta novo da im pokažeš. Mera mora da postoji. Što se reklama tiče, skoro je pokrenuto to pitanje zašto glumci rade reklamu. Ranije je to bilo strašno, ali stvari su se promenile, prvenstveno finansijski. Lično sam radila dve reklame i moram priznati da, bez obzira na honorar, gledala sam da to bude proizvod iza koga mogu da stanem i da me ne bude sramota. Postoje neke reklame koje su glumačke i koje treba odigrati, a koje samo glumci mogu da odigraju.
  Da li ima više glume na sceni ili u životu?
  Za mene je gluma istina, kamera vidi ko laže i zato se mi glumci uvek borimo da sve što radimo bude istinito. Kod nas je sve drugačije pa tako kada glumiš, znači da lažeš. Ima dosta te glume na koju svi mi mislimo, prvenstveno u politici, sve ostalo su neke bele laži.
  Možemo da primetimo da su naše glumice izrazito mršave, što je do sada bio imperativ modnog sveta. Da li postaje i glumačkog?
  Ja nisam mršava! (smeh) Slažem se potpuno, to je grozna, bolesna moda koja mi se uopšte ne sviđa. Mada, moram da priznam da više volim mršavije žene nego debele, a kad kažem mršavije, mislim na devojke lepog i zdravog izgleda. Kamera dodaje 7 do 10 kilograma i na tvoju težinu, ako nisi mršava, već, recimo, elegantno popunjena, dodaje te kilograme. To je već neprijatno za oko. Sve češće možemo da vidimo premršave manekenke koje nisu nimalo ženstvene, čak i te haljine na njima ne izgledaju lepo, nekako im fali duša. Anoreksija je uzela maha. Imam rođenu sestru koja ima 17 godina i gledam nju i njene drugarice kako broje svaki zalogaj. To je strašno i mora nešto da se uradi po tom pitanju kako bi se sačuvalo zdravlje te dece.
  Ako je istina da lepota dolazi iznutra, čime je treba hraniti spolja?
  Treba je hraniti pozitivnim ljudima i samopouzdanjem koje se stiče radom na sebi. I, naravno, dobrim knjigama, muzikom, predstavama, filmovima, koncertima... Svime što pokreće maštu i dušu.
  Čime te je najlakše „kupiti"?
  Obožavam poklone i volim da mi svi poklanjaju sve na ovom svetu, a najlakše me kupi neki poziv kome se najmanje nadam ili kada mi neko bez ikakvog razloga izjavi ljubav. Moji najbliži, koji me dobro poznaju, vrlo često me iznenađuju.
  Kako izgleda tvoja žuta minuta?

  Ne umem da brojim do sto, majka je često umela da mi kaže: „Molim te probaj da izbrojiš do deset, mnogo njih će ostati u životu". (smeh) Mnogo sam impulsivna i skoro da nema trenutaka kada mogu da izbrojim do deset, a kamoli više. Iako sam prilično bezopasna, kada me spopadne žuta minuta, izderem se i brzo me prođe, ali te situacije nisu prijatne za oko.
  Kažu da je čovek ono u šta veruje, u šta ti veruješ?
  Prvenstveno verujem u ljubav. Ne mislim samo na onu ljubav između muškarca i žene, već i u prijateljsku, roditeljsku i sestrinsku ljubav. To je ono u šta ja zaista želim da verujem. Pokreće me ljubav prema životu i onome što želim da budem. Naravno, verujem i u Boga.
  Jesi li od devojaka koje biraju ili koje čekaju da budu odabrane?
  Uvek biram i generalno mislim da su žene te koje uvek biraju. Šta god muškarci uradili, ipak smo mi te koje dajemo završnu reč, u smislu - da, hoću da budem sa tobom ili ne, neću. Svaki muškarac se zavarava ako misli da je on odabrao.
  Kako žena zna da je spremna za brak?
  To se prosto desi. Vojin i ja smo izgradili nešto pre tog samog čina - odnos koji nijedan papir ne može da promeni ili pogorša. Kratko sam u braku, ali moram priznati da mi je sada lepše, nekako je mirnije i stabilnije, bez trzavica, sa dosta razumevanja i poverenja. To su neke stvari koje su se poboljšale, ali u principu ne može niko da bude potpuno spreman. Moj tata je znao da kaže da je brak kao lutrija, i zaista mislim da je tako, ili dobiješ premiju ili više sreće drugi put.
  Jesi li ti dobila premiju?
  Ne znam, videćemo, mislim da jesam. Ne bih da ureknem.
  Koje su prednosti, a koje mane glumačkog braka?
  Mana je u tome što smo oboje prezauzeti i nemamo dovoljno vremena jedno za drugo. Desi se da se ljudski ne vidimo mesecima, a sve ostalo za sada ne bih mogla da nazovem manama. Ne znam ko bi mogao da razume da me nema po 12 sati kod kuće i da kada se vratim u četiri ujutru, stvarno mi se ne priča. Retko ko bi to mogao da podnese.
  Da li se Vojin i ti međusobno savetujete oko uloga?
  Naravno da ima toga, Vojin je od mene stariji 10 godina, njegovo iskustvo mi mnogo pomaže. On je već preležao sve te moje male, sitne, ovčije boginje, tako da zna da prepozna kada upadnem u neku frku. Po tom pitanju sam srećna, jer nismo klasični glumci. U današnjem svetu podrazumeva se da glumac bude blesav i lud, a mi uopšte nismo takvi. Pomaže mi mnogo, i upravo ti saveti i razgovori su prednost u vezi ljudi koji se bave istim poslom.
  Zašto kao udata žena nosiš prezime Mićalović?
  (Smeh) Zato što smo se venčali u crkvi, gde te i ne pitaju za prezime, to nije ni važno. Kada dođe do promene, saznaćete.
  Šta nedostaje da bi rekla: „E, ovo je život kakav želim?"
  Normalna zemlja!
  O kakvom danu maštaš?
  O danu kada ću otputovati negde daleko sa svojom porodicom i puno dece, da šetamo i da se odmaramo. I da su svi moji zdravi i srećni.