Broj 106
Početna > Prica > POROĐAJ JE BOŽJI DAR

Nataša Ilić - Jovanović

POROĐAJ JE BOŽJI DAR

Voditeljka „Grand parade" Nataša Ilić-Jovanović jedna je od retkih žena koju nije uhvatila panika pred porođaj. Pošto je bila potpuno spremna, lepa voditeljka izrazila je želju da se porodi prirodnim putem, bez pomoći bilo kakvog anestetika, jer je htela prva bebi da poželi dobrodošlicu

Natašina trudnoća je, uprkos svim bombama koje su pale, bila lepa i nezaboravna. Kako su se ozbiljne stvari dešavale na nebu te 1999. godine, u iščekivanju sirena nije bilo puno vremena za izbirljivost i prohteve. U trudnoći se ugojila 25 kilograma, što je bio razlog da posle porođaja upadne u depresiju, pa zato danas savetuje budućim mamama da ne jedu za dvoje. I dok je suprug nagovara da ponovo razgleda bolnicu Betaniju iznutra, a ćerka jedva čeka dan kada će porodica dobiti još jednog člana, ostalo je još samo da Nataša da zeleno svetlo.
  Da li je trudnoća bila iznenađenje ili si planirala dete?
  Saznanje da sam trudna me je obradovalo, kao ništa dotad. Sećam se onih leptirića u stomaku i uzbuđenja dok sam čekala rezultate. Moja trudnoća bila je željena i planirana, tako da sam je dočekala s oduševljenjem.
  Postoje li „prave" godine kada se žena oseća zrelom i spremnom za majčinstvo?
  Ne, ne postoje „prave godine". Žena treba da rađa onda kada je spremna i kad oseti želju za majčinstvom, nikako zbog tuđe želje i zato što je, eto, „vreme". Zrelost je, dakako, mnogo bitnija od godina starosti.
  Kako si reagovala kada si prvi put videla bebu na ultrazvuku?
  Plakala sam svaki put kada bih moju bebu videla na ekranu tokom ultrazvuka. Otkucaji njenog srca, prstići, nožice, glavica... sklupčani u stomaku izazivaju poseban osećaj.
  U kakvom sećanju su ti trudnički dani?
  Ah, ta 1999. godina! Moja trudnoća je, uprkos svim bombama koje su pale, bila lepa i nezaboravna. Nisam baš imala puno izbora i prostora da izvolevam, jer su se mnogo ozbiljnije stvari dešavale na nebu iznad nas u bukvalnom smislu, tako da u očekivanju sirena nije bilo puno vremena za izbirljivost. Samo sam se trudila da nema mesta strahu, da pozitivno mislim, mazila sam svoj stomak i pevala bebi, sve u želji i sa ciljem da ona bude zdrava i spokojna. U toku moje trudnoće, te nezaboravne godine za mene, umrla je i moja divna baka. Kad malo bolje razmislim, mislim da smo moja Katarina i ja danas jače, zahvaljujući iskustvu zvanom „1999".
  Šta ti je od hrane obeležilo trudnoću?
  Nisam imala neke posebne prohteve. Sećam se da mi je prijalo kiselo, pa sam u svaku supu i čorbu cedila limun.
  Koliko si se u trudnoći ugojila?
  Sve je bilo super do ulaska u osmi mesec. Pred kraj trudnoće sam dobila skoro deset kilograma. Ma, volim da jedem, pa sam se opustila. Ugojila sam se 25 kg, što je na moju visinu od 159 cm baš mnogo. Nakon porođaja sam upala u blagu postporođajnu depresiju, i to upravo zbog viška kilograma. Pošto sam Katarinu dojila skoro godinu dana, nisam držala dijete, ali sam se, nakon što smo proslavili prvi rođendan, bacila na vežbanje i redukovala ishranu. Vrlo brzo sam se vratila na staro.
  Da li te je hvatala panika kako se bližio porođaj?
  S obzirom na to da sam redovno išla na kurs za trudnice ili u „školicu za trudnice" kako smo joj tepali, bila sam potpuno psihofizički spremna za porođaj. Imala sam veliku želju da se porodim prirodnim putem, bez pomoći bilo kakvog epidurala ili anestetika, da prođem kroz sve i prva poželim mojoj bebi dobrodošlicu na ovaj svet. Želela sam da obogatim svoj život i tim iskustvom.
  Gde si se porodila i kakav si tretman imala?
  Sam porođaj je prošao „školski". Doduše, trajao je malo duže i ne mogu reći da nije bio bolan, ali sam uz pomoć moje drage babice Olgice i dr Petrovića prošla kroz sve na najbolji mogući način. Porodila sam se u Betaniji, porodilištu u Novom Sadu, i imala odličan tretman od strane lekara i zaposlenih, kao što ga ima i svaka druga žena u ovoj ustanovi. Danas se naše porodilište renovira i mnogo je modernije i lepše nego pre. Moj suprug priželjkuje da uskoro malo razgledam „Betaniju u novom ruhu" i iznutra, što nije isključeno.
  Kako su izgledali dani po izlasku iz porodilišta, ko ti je u početku bio od najveće pomoći?
  Naravno, pomoć moje mame je bila od neprocenjivog značaja. Patronažna sestra je dolazila svakodnevno u početku i naučila me svemu što je potrebno za negu bebe i dojenje.
  Ko je izabrao ime za ćerku?
  Ja. Oduvek sam želela da imam Katarinu.
  Koliko se život promeni kada postaneš roditelj?
  Sve se menja iz korena... Život je mnogo lepši, sadržajniji, ispunjeniji, smisleniji. S vremenom shvatite da ste deo nečeg vrlo važnog, neodvojiv deo života jednog malog čoveka koji će vas, kad postane veliki, osuđivati ili biti zahvalan za svaki minut u njegovom sazrevanju.
  Šta je najbolje od svega kada imaš žensko dete?
  Priželjkivala sam žensko dete jer sam mislila da su devojčice mnogo nežnije, osećajnije, maznije. Međutim, kada se rodio moj sestrić Nikola, shvatila sam da i nije baš tako. Ma, sva deca su divna i podjednako željna maženja i ljubavi.
  U kojim situacijama se pred ćerkicom osećaš kao „nespreman đak"?
  Laž bi bila moja tvrdnja da sam mama koja nikada ne greši i sve najbolje zna. Naravno da je bilo, i da će biti, situacija u kojoj nisam znala „šta sad". Deca su nam prepametna i puna pitanja na koja nekada nemamo odgovore. Pričala bih vam i detalje, ali pošto Kaća voli da pročita svaki mamin intervju, zadržaću ih za sebe.
  Koji je osnovni princip kojim se rukovodiš u vaspitanju deteta, na čemu insistiraš?
  Spoznaja o važnosti svake faze odrastanja mog deteta, vaspitanja i količini odgovornosti koju imam malo me je uplašila. Svest o činjenici da je moj cilj i životna misija da izvedem dete na pravi put, što nije nimalo lak zadatak, učinila je da budem stroga mama, bar tako kažu. Puno je mazim, govorim da je volim najviše na svetu, ali se zna i granica. Insistiram na iskrenosti, otvorenosti, razgovoru, poverenju.
  Šta Katarinu trenutno zanima, čime je preokupirana ovih dana?
  Katarina je divno dete. Zanima je milion stvari i ima puno energije koju moram da kanališem u pravom smeru. Redovno trenira fitnes-aerobik u klubu „Fantasy" u Novom Sadu i sa svojim step-timom je nedavno nastupila na državnom prvenstvu u fitnesu i sportskom aerobiku u Somboru, gde je osvojila bronzu. Imamo puno medalja, petica i novih engleskih reči. Ponosna sam na nju.
  Pre godinu dana udala si se po drugi put, kako se slažu Katarina i tvoj suprug?
  Naravno da je bilo potrebno vreme oboma da se naviknu jedno na drugo. Svakom detetu je potreban osećaj sigurnosti, oslonca i ljubavi. On je umeo da joj pokaže da toga u našoj maloj zajednici ima. Funkcionišemo kao prava porodica. Čini me srećnom kada vidim da se Kaća u njoj oseća dobro, opušteno i zaštićeno.
  Priželjkuješ li još dece?
  Mislim da našoj maloj porodici nedostaje još jedan član. Moj suprug i Katarina navijaju, samo da još ja dam zeleno svetlo.
  Šta savetuješ budućim mamama?
  Danas, devet godina kasnije, moram zaključiti da je prirodan porođaj nešto božanstveno. To je iskustvo, kao dar od Boga, dat ženi da na taj način donese novi život. Preporučila bih svakoj trudnici, ukoliko to, naravno, okolnosti dozvoljavaju, da prođe kroz iskustvo prirodnog porođaja. Uživajte u vašoj trudnoći, jer je neponovljiva. Budite aktivni, pazite na ishranu, da ne prođete kao ja, i pozitivno razmišljajte jer dete oseća svaki drhtaj, misao i otkucaj srca.