Broj 106
Početna > Intervju > LUDORIJE ZBOG LJUBAVI

Mima Karadžić

LUDORIJE ZBOG LJUBAVI

Proslavljeni glumac i producent Milutin - Mima Karadžić otkriva šta je poželeo u novogodišnjoj noći, koliko je samokritičan, glumi li u privatnom životu, ali i šta je sve spreman da uradi kada se zaljubi

Uz Mimino ime često stoji epitet zavodnik. On sebe ne doživljava na taj način, a konstantno prisustvo lepotica u svom društvu objašnjava tezom da mu više prijaju lepe žene nego lepi muškarci. Njegova treća strast, pored glume i žena, jeste vino. Uz vino se opušta, vodi prijatne razgovore i zaljubljuje.
 
  Šta je za vas stil?
  Način življenja. Mislim da je užasno bitan za svakog čoveka, bez obzira na to čime se on bavi. Kada kažemo da neki čovek ima stila, onda podrazumevamo da je on lepo vaspitan, da zna da se ophodi prema ljudima, da je obrazovan, da ima manira i da je načitan. S druge strane, često se dešava da ljudi sa površnim manirima postaju ljudi sa stilom. To su uglavnom predstavnici takozvanog džet-seta. Ipak, kada se zagrebe površina, istina izlazi na videlo. Oni su toga svesni i ne dozvoljavaju tako lako da se zagrebe njihova površina. Neke stvari, bez obzira na sve, kad-tad isplivaju na površinu.
  Smatrate li sebe muškarcem od stila?
  Trudim se da budem čovek od stila. Mislim da ljudi koji se bave umetnošću nameću neki svoj stil okolini, bez obzira da li je on toj okolini dopadljiv.
  Mnogi vas nazivaju zavodnikom, jeste li to zaista?
  Ne, lično mislim da je zavodnik kategorija koja je prilično izmišljena i pripada romantizmu. Ne može zavodnik da bude čovek koji snima 10-12 sati dnevno, svako drugo veče ima predstavu... Lepo je kada čovek posle tog rada ima društvo sa kojim može da se opusti i bude šarmantan, ali svakako to ne bih nazvao zavodnikom.
  Kako onda objašnjavate to što se u vašoj okolini uvek nalaze lepe žene?
  Mnogo više mi prijaju lepe žene nego lepi muškarci. A i verovatno se te lepe žene dobro osećaju u mom društvu, a ukoliko je to obostrano osećanje, tim bolje.
  Jeste li samokritični?
  Jesam dovoljno. Samokritika je veoma bitna stavka u životu i bez nje je čovek u zabludi, lutanjima i oblacima, a to nije dobro. Milan, moj brat, i ja smo oduvek jedan prema drugom bili veoma kritični i drago mi je zbog toga. Zaljubljivati se sam u sebe nerealno je i površno.
  Glumite li nekada u privatnom životu?
  Mislim da svi ljudi na svetu glume u životu, a čak sam i ubeđen da glumci to rade manje od drugih. Verujte, glume i bankari i pekari i opštinari...
  Veliki ste poštovalac vina. Ide li uz čašu vina bolje lepa žena ili dobro društvo?
  Zar nije to jedna ista priča? U mom slučaju, lepa žena je odlično društvo. Lepa žena u mom okruženju je uvek lepo društvo zato što pored mene ne sedi slučajno, već namerno. Inače, vino je piće ceremonije, nije nešto što se tresne za šankom i vozi dalje. Uz vino nikada nigde ne žuriš, ono te prosto natera da imaš vremena i strpljenja. Mislim da je vino fantastično piće i ne samo zbog ukusa već zbog svega onoga što ga prati. Moja vinarija Betula u Budvi je upravo takva, ljudi dolaze i satima probaju vina, uz razgovor i osmeh. Planiram da identičnu vinariju, istog imena, uskoro otvorim i u Beogradu zbog nedostatka glumačkih klubova u kojima bi mi glumci posle predstave mogli da uživamo uz piće.
  Kada vas je život najviše šamarao?
  Život šamara stalno, od 12-13 godine kada počneš da razmišljaš kao muškarac ili kao devojka. Šamara svim i svačim, a da toga u tom trenutku nisi ni svestan. Ali, to je sve život i stvar je kako ga doživiš. Bitno je sve te trenutke pretvoriti u nešto lepo i oni će od tebe satkati boljeg čoveka. U tome je lepota življenja.
  Kada vam je teško, kojeg roditeljskog saveta se uvek setite?
  Otac i majka su mojoj sestri Seki, bratu Milanu i meni uvek govorili, i to je najbitnija stvar koju su mi ikada u životu rekli: „Biće i od vas ljudi”. A da bi postao čovek, moraš zaista mnogo stvari da uradiš, o mnogo čemu da vodiš računa, sa mnogo čim da se izboriš. Da budeš vaspitan u društvu vrlo nevaspitanih ljudi, grub, a nežan, da zaradiš novac, suzdržljiv... Biti čovek nije baš tako lako.
  Na čemu jedan muškarac u Srbiji može drugom najviše da zavidi?
  Na onome što je pogrešno, a prepoznatljivo, kao što je status u društvu, moć iz direktorske fotelje. Zatim, nažalost moram da se izrazim tako, na jeftinim ženama, u smislu da su one tu zbog toga što je taj muškarac to što jeste i zbog toga što taj isti muškarac ima to što ima, a nije ni šarmantan, niti lepo vaspitan. Verujem da se danas zavidi na potpuno pogrešnim stvarima. Mislim da nije problem zaraditi novac, već je problem stomaka, koliko nešto možeš da sažvaćeš i progutaš. Nisam čovek sa tako jakim želucem da bih pokušao da sažvaćem ili progutam nešto što mi se ne guta.
  Ima li u svemu tome vremena za ljubav?
  Za ljubav je samo pitanje da je pronađeš u sebi. To je emocija koja ispunjava.
  Kakvi ste vi kada ste zaljubljeni?
  Verovatno budalast, kao i svi ljudi na svetu. Uvek opravdam kada neko kaže da je napravio glupost zbog ljubavi pošto sam to i sam radio.
  Šta ste radili?
  Zbog zaljubljenosti u jednu Anku Kotoranku sam, ja koji uopšte nemam sluha, pevao na budvanskom festivalu. Jednoj devojci sam za rođendan odneo buket cveća u Skoplje i krenuo nazad posle deset minuta. Zbog zaljubljenosti sam jednom pokušavao da napravim salto u Knez Mihailovoj posle dva litra vina i dlaka je falila da povredim kičmu. Skakao sam sa šest metara u vodu metar dubine i razvalio čelo, srećom imam tvrdo čelo pa je zaraslo. Zbog zaljubljenosti sam radio razne stvari.
  Šta ste poželeli sami sebi u ponoć 31. decembra?
  Sve što imam sebi da poželim to uradim 9. aprila u ponoć kada sam rođen. Jednu čašicu pića popijem sam sa sobom, makar oko mene bilo trista ljudi i kažem: „Živio Karadžiću". Inače sam čovek koji ima puno mašte i želja i često sebi ili ljudima oko sebe želim lepe stvari. U ponoć 31. decembra sam onoj, sa kojom sam bio, poželeo sve najlepše.