Broj 104
Početna > Prica > MOJA NAJVEĆA SREĆA

Ljiljana Stjepanović i Ksenija Repić

MOJA NAJVEĆA SREĆA

Iza glumice Ljiljane Stjepanović je puno nagrada i zapaženih uloga u pozorištu i na malim ekranima, ali najdraže od svega joj je bilo kada je sa unukom Ksenijom glumila u popularnoj seriji Selo gori, a baba se češlja

Glumica Ljiljana Stjepanović ima dva sina, Igora i Vlastimira, za koje kaže da su izrasli u dobre ljude, ali o njima sve manje priča od kada je dobila unuku Kseniju koju opisuje kao milo, ljupko i talentovano dete i sa razlogom veruje da će postati njena naslednica.
Kada se setite perioda kada ste saznali da ste u drugom stanju, kako ste se tada osećali?
Čim sam se udala, odmah sam poželela dete. Posle šest meseci braka sam ostala trudna, na moju veliku radost i sreću. Bilo je nezgodno što sam tada bila tek na drugoj godini Akademije. Prvog sina sam rodila kao student treće godine. Pošto sam se mlada udala, mlada sam rodila i drugo dete, kada sam se zaposlila sa 26 godina.
Da li vas je bilo strah da li ćete uspeti da završite fakultet, da uskladite ostale obaveze sa bebom?
Toliko sam želela dete da mi je sve ostalo bilo u drugom planu. Srećom, moj otac je mlad penzionisan pa mi je on najviše pomogao.
Kako vam je protekla trudnoća?
Tada sam polagala vrlo zahtevne ispite na drugoj godini Akademije. Zaglavila sam u bolnici na početku trudnoće pa sam morala da održavam trudnoću. Posle šest meseci ležanja, u devetom mesecu sam ustala i već je moj prvi izlazak bio koban jer sam zaradila ovčije boginje. Kod mene je sve bilo strašno komplikovano. Praktično sam se sa boginjama i porodila 22. novembra '74. godine.
Kakvi su to osećaji?
Nedefinisani. Bila sam presrećna, ali još uvek nesvesna činjenice da je to moje dete. Odmah je bio smešten u izolacionu sobu pored mene, da ne bismo zarazili ostale bebe i porodilje. Rodila sam ga sa 22 godine, i to je bila prva tako mala beba koju sam videla u životu pa sam imala užasnu paniku da mu se nešto ne desi. Sećam se da sam se drala i za najmanju sitnicu i dozivala lekare. Mnoge stvari sam patetično i prenaglašeno doživljavala. Kada smo posle šest dana izašli iz bolnice, savršeno sam se snašla.
Druga trudnoća, kako je ona protekla?
Drugo dete sam nosila bez problema, ali, nažalost, rešila sam da putujem u Negotin sa suprugom i starijim sinom za Prvi maj kod suprugovih roditelja da porodično proslavimo tadašnji praznik rada. Bila sam trudna šest meseci i deset dana kada je došlo do pucanja vodenjaka u kolima, valjda od dugog puta. Svekar je vozio, a ja sam se porodila u tim kolima.
Je li vas bilo strah?
Neverovatno je, iako sam paničarka kada su deca u pitanju, po prirodi nisam plašljiva osoba. Valjda sam dobila neverovatnu snagu jer sam bila najjača i najprisebnija u tim kolima. Porodila sam se u mraku, između dva sela, u divljini. Primili su nas u bolnici u Kučevu, gde su mi prerezali pupčanu vrpcu. Zatim je svekar sredio da medicinska sestra putuje sa nama do Požarevca, gde smo mlađi sin Vlastimir i ja bili primljeni. Na kraju je ipak prebačen u Beograd, u centar za nedonoščad. Iako je imao samo 1.800 grama kada je rođen, bio je jako žilav. Već sutradan sam izašla iz bolnice na svoju odgovornost.
Jeste li znali da ćete roditi sina? Jeste li priželjkivali ćerku?
Kada se Igor rodio i kada su mi rekli da sam rodila sina, razdrala sam se: „Sin!" Lekar je bio zbunjen. Žensku decu mnogo volim i želju mi je konačno ispunila moja snaha kada je rodila moju Kseniju.
Šta je najvažnije u vaspitanju dece?
Ljubav, ljubav i samo ljubav. Važno je da se deci svakodnevno pokazuje i govori ljubav, da se maze. Što se maženja tiče, mnogo je teže kada imate mušku decu. Uvek sam nalazila trenutak njihove nepažnje pa sam sa leđa prilazila da ih pomazim!
Koje trenutke pamtite kao teške tokom njihovog odrastanja?
Njihove pubertete, bili su veoma traumatični. Majka mi je govorila da mi oni to vraćaju ono što sam ja njoj priređivala. Nisu bili problematična deca, ali u jednom trenutku vidite svoje dete koje više nije dete, ali još uvek nije ni čovek, pa ne znate kako da se ponašate. Tim gore, što sam sama odgajala svoju decu. Razvela sam se mlada, kada je Vlastimir napunio godinu dana. Sa 27 godina sam bila raspuštenica sa dvoje dece, samohrana majka. U takvoj situaciji je normalno da je briga ogromna, ali, Bogu hvala, izborili smo se sa svim zamkama koje ovaj grad nosi sa sobom.
I danas je teško biti samohrana majka, a kako je to izgledalo onda?
Naročito je bilo teško kada sam ih školovala. Moj posao podrazumeva dosta odsustvovanja od kuće, a negovanje dva muška deteta je dodatno opterećenje. Samo ogromna ljubav i požrtvovanje učinili su da oni završe fakultete i izrastu u dobre ljude.
Nijedan nije krenuo vašim stopama, da li vam je žao zbog toga?
Oni su deca koja su rasla u pozorištu, igrali su u raznim predstavama. Bili su zaljubljenici u ovaj posao, a na kraju su obojica otišli u potpuno druge vode, završili su internacionalni menadžment i rade u velikim firmama. Vlastimir je i dalje zaljubljenik u kulturu i sada radi kao vođa snimanja na Televiziji Pink.
Koliko vam se život promenio dolaskom unuke na svet?
Svako dete oplemeni život, bilo to tvoje, bratovljevo, a unuče je, čini mi se, vrhunac. Valjda zato što se desi u zrelijim godinama, kada imaš više vremena. Moja Ksenija je moja opsesija, u najlepšem smislu te reči. To je milo, ljupko, lepo vaspitano i vrlo talentovano dete. Iako moji sinovi nisu pošli mojim stopama, bogami se nadam i pribojavam da će mi naslednica biti Ksenija.
Kako izgleda kada vas dve zajedno vežbate kod kuće?
Uvek sam se na čudan način igrala sa decom, kako nekada sa mojom, tako i sada sa Ksenijom. Kada je imala šest meseci, kupila sam joj pribor za crtanje, što je, naravno, izazvalo smeh u kući i komentare tipa: „Baba, ti si luda." Ipak, ona je već sa godinu i po dana počela da gleda predstave, dolazila na probe. Od najranijeg detinjstva je znala da se ponaša i bila dete koje je bogomdano za kulturu i za glumački posao. Barem mi za sada tako deluje, što ne mora da znači da će ona i ostati u glumačkim vodama. Trenutno je u Pan teatru u glumačkoj grupi Olje Viktorović. Snimala je sa mnom seriju Selo gori, a baba se češlja. Inače, prve časove glume sam joj držala dok još nije znala da govori, ali je oduvek bila strašno bistra i sve je upijala.
Interesantno je da obe imate razmak između zuba. Osim te fizičke sličnosti, po čemu ona još liči na vas?
Što bi rekao moj sin, ima i majku i oca, pa valjda liči i na njih. I moj stariji sin, iako više liči na oca, oduvek je imao rastavljene zube na mene, pa sam, kada bi neko rekao kako Igor liči na oca, govorila: „Sine, nasmeši se da se vidi da imaš nešto i na majku." Osim toga, Ksenija ima i temperament, radoznalost koju sam i sama imala kao dete, ali je, za razliku od mene, mnogo samouverenija, što mi se mnogo dopada.
Iz vašeg iskustva, koji biste vi savet uputili mamama?
Da budu strpljive sa decom i da ih vole. Da im svakodnevno govore ljubav i da ih posmatraju, jer inače mnogo toga može da im promakne, što posle može da bude kobno.