Broj 102
Početna > Intervju > ŽIVIMO U SVETU BEZ VIZIJE

Uroš Đurić

ŽIVIMO U SVETU BEZ VIZIJE

Uroš Đurić se provozao kroz četiri istorijske epohe i preživeo. To je ozbiljno, a istovremeno i nikakvo dostignuće, tvrdi. Otkriva svoje najluđe snove i gde sebe vidi za deset godina

Urošev život je, kako sam kaže, bio sve samo ne pravolinijski. Svet oko njega se mnogo promenio od trenutka kada je bio četrnaestogodišnji dečak iz Mutapove. Prvo pijanstvo u motelu kraj Sopoćana, žestoki francuski poljubac sa 15 godina starijom devojkom... sve je to iza njega. Sada, nakon brojnih postavki i samostalnih izložbi, Uroš je prihvatio ulogu „genijalca" u istoimenoj emisiji koja se emituje na Televiziji Avala. Na kraju, sa zadovoljstvom zaključuje da je istinsko dostignuće, ipak, to što može bez stida da pogleda u oči onog četrnaestogodišnjeg dečaka.
  Kada ste pre dvadeset godina zamišljali gde biste voleli da se nađete za sledećih deset, možete li reći da ste na pravom mestu?
  Bilo bi ispravnije vratiti se 30 godina unatrag u 1978. i upitati tadašnjeg četrnaestogodišnjaka iz Mutapove da li sam izneverio njegova očekivanja i fantazije o budućem životu odraslog. Taj život, u poslednjih 30 godina, bio je sve samo ne pravolinijski. Provozao sam se kroz najmanje četiri istorijske epohe i preživeo. To je ozbiljno, a istovremeno i nikakvo dostignuće. Dok se školujete, indukuju vam svest idejom o progresu, čitate antičke drame, klasike, gledate predstave, filmove i mislite da se u njima obrađuju problemi i sudbine epoha nekih nedovoljno izgrađenih društvenih sistema, da smo mi danas naprednija, složenija zajednica koja će usled napretka izbeći zamke prethodnika i onda se sve pred vama sruši u paramparčad. Tako da ja sa 14, 24 i 34 godine nisam raspolagao jednakim ili makar kontinuiranim iskustvenim poljem. Moj život je, od osamnaeste godine, prožet diskontinuitetom i zaista mogu da razumem zašto se uzrečica „dabogda živeo u interesantna vremena" smatra kletvom. Ali, osnovno je pitanje vašeg stava prema okolnostima i vremenu u kojem živite i zato mogu bez stida da pogledam tom četrnaestogodišnjaku u oči, što je istinsko dostignuće.
  Ceo život ste posvećeni umetnosti, mislite li da je potcenjena?
  Kad odlazite na put, da li ikada obilazite lokalne muzeje nauke i tehnike? Ukoliko potom posetite bilo koji muzej s umetninama i uporedite umetnička i tehnička dostignuća nekog vremena, uvek ostanete zapanjeni nad trajnošću vrhunskih umetničkih ostvarenja nad tehničkim. Ali, još od osnovne škole favorizuju se deca sa sklonostima ka prirodnim naukama i poklanjaju im se ocene iz drugih predmeta, iza njih dolaze ona sa sklonostima ka društvenim naukama i njima se poklanjaju ocene iz likovnog, muzičkog i fizičkog, ali ne i iz prirodnih nauka, a deca s umetničkim sklonostima se tretiraju kao glupani i njima se ne poklanja ništa. Tako se ustrojava društvo. Pogledajte samo političku garnituru koja nas je provukla kroz devedesete ili njihove postpetooktobarske sukcesore i sve će vam biti jasno. Bankari, neuropsihijatri, lekari, zubari, mašinski inženjeri, sociolozi, psiholozi, ekonomisti, filozofi, šekspirolozi. Pretenciozan, isprazan i bazično dosadan svet, bez vizije. Ali takve ih pamtim od malih nogu, nisu mnogo napredovali. Trtili su se za dobre ocene kao što se sada trte za upravljačke pozicije i, pošto iz tih igara izađu umazani, svete se celom društvu s položaja nedodirljivih. Jedini paradoks je da to što dostignu za života ne mogu da ponesu sa sobom po njegovom okončanju.
  Čiji radovi vam se dopadaju?
  Mnogih autora, ne bih mogao da izdvojim nikog posebno. Dok radim, volim u pauzi da listam publikacije Kipenbergera, Elke Kristufek, Raše Todosijevića. Volim radove Lide Abdul, Sisleja Džafe, Zbignjeva Libere, Anete Mona Kize i Lucije Tkačove, Šejle Kamerić, Jelene Radić, Pipiloti Rist... Imate fantastične savremene umetnike, svuda.
  Mora li radni ambijent da bude ugodan da bi bio kreativan?
  Kreativan ambijent stvaraju učesnici u zajedničkom projektu, a ne prostor u kojem se on odvija. Ali, ako ste mislili na to da li ugodan ambijent podstiče kreativnost, odgovor je - ne nužno. Bitno je da pronađete okruženje u kojem se vi osećate komforno dok stvarate, a to može biti i šupa u pustari ili mizanscen porno-filma, sasvim je svejedno.
  Kakav je vaš studio?
  U stalnom rasulu, razbacanih stvari, naoko nepovezanih. Ali, odlično se snalazim u tome, znam gde je svaki papirić.
  Da li gledate televiziju i koje emisije?
  I da i ne. Gledam Saut Park, ukoliko ne zaspim pre emitovanja, jer je genijalnom odlukom programskih cenzora/urednika B92 smešten u pola dva iza ponoći. To je univerzalno remek-delo današnjice, a njegovi tvorci Trej Parker i Met Stoun epohalni su autori. Uglavnom, sve ono što me zanima, od filmova do emisija, gurnuto je u gluvo doba noći, dok prajm tajm termine drže budalaštine. Sinoć sam na HRT-u oko ponoći gledao Tačku nestajanja Ričarda Sarafijana, koji je čudnom voljom distributera svojedobno, sedamdesetih, prikazivan pod sumanutim naslovom Auto smrti. Svet je izgledao fantastično 1971. godine, bila su velika očekivanja od budućnosti, koja, nažalost, nismo opravdali. Danas je praktično nemoguće snimiti takav film, sa takvom porukom i s likom kakav je bio Beri Njumen u ulozi Kovalskog. Slično je i s televizijom. Na stotine kanala koji emituju ispraznost tokom koje tupani toroču s papanima da bi potom papani otvarali usta na plejbek u studiju koji je najnovijom ugaonom garniturom opremio jedan od sponzora emisije.
  U kom momentu ste odlučili da radite Genijalce, šta je bilo presudno?
  U samom startu su me privukli kao inteligentan format zabave u kojem je i gledalac aktivno uključen, a ne samo kljukan besmislenim sadržajima. Podseća me na neku drugu televiziju koju pamtim iz detinjstva i rane mladosti. Približno sličan pokušaj je bio s raspadajućim kvizom koji je vodio Rambo Amadeus na samom početku OK kanala 1989. Ne pamtim da sam za sve ove godine gledao išta luđe na nekoj domaćoj televiziji.
  Kako vam se dopada koncept emisije?
  Mislim da u ovom trenutku ne postoji sličan format ni na jednoj od naših TV stanica, što je velika prednost. Radićemo na tome da se koncept još više liberalizuje ka slobodoumnijim, neočekivanim rešenjima, pogotovo što se izbora gostiju tiče. Imamo sve preduslove da vozimo na duže staze, dosta toga zavisiće od okolnosti, ali u velikoj meri i od nas.
  Mislite li da ste duhoviti?
  Ne, čak ni po merilima našeg TV standarda koji je prilično nizak. Moj humor je odvratan i zato pokušavam da izbegavam da budem duhovit, da ne bi došlo do opšte tuče u studiju. Ostavljam ga za ekipu iz kraja kako Srbi ne bi ostali sablažnjeni ispred TV-a. Mada bi to bio pravi spektakl, ali pitanje je da li bi mi posle takvih provala bio dopušten ulazak u neki TV studio. Tako da humorističke upadice prepuštam Srđanu i Marku, bolje se kontrolišu, utreniraniji su.
  Da li ste čovek sa kojim se lako dogovara?
  Ukoliko imate jasnu ponudu - da. Ukoliko ste konfuzni - opet da. S tim što je tada moj odgovor negativan.
  Da li kupujete brendirane proizvode?
  Ne, gotovo nikad. Potpuno sam nezainteresovan.
  Čega se bojite?
  Ničeg posebno. Nešto sam oprezniji u situacijama koje mogu biti neprijatne ili potencijalno opasne, ali ne radi se o strahu već o predostrožnosti koja je korisna.
  Kakvu kafu pijete? I koliko često?
  Ne pijem kafu. Nikad. Zimi volim da pijem toplu čokoladu i čajeve, leti limunadu.
  Sećate li se svog prvog pijanstva?
  Da, bilo je vrlo upečatljivo. Leto između sedmog i osmog razreda. Bio sam u slikarskoj koloniji u motelu kraj Sopoćana. To je povezano i sa prvim francuskim poljupcem, prilično žestoko i jedinstveno iskustvo s 15 godina starijom devojkom. Noć posle koje moj život više nije bio isti.
  Udelite li nekad sitniš prosjacima na ulici?
  Ne smaram se time previše. Ako me zainteresuju - da. Obično su to deca ili starci - muzikanti po ulici ili u prevozu.
  Šta biste voleli da probate, a još uvek niste?
  Imam jednostavne želje, sasvim ostvarive. Voleo bih da učestvujem u orgijama koje se priređuju u kampusima američkih koledža. To mi deluje kao vrhunska zabava.
  Gde sebe vidite za deset godina?
  Voleo bih da mogu da vam odgovorim na to pitanje, ali moj život je ukorenjen u sadašnjosti. Izvesno je da ne postoji ništa osim jednog jedinog cilja sadašnjeg trenutka. Treba biti veran trenutnoj misli i izbegavati nemir. Umesto da se s naporom trudite, ne postižući ništa novo, treba proživeti svaku misao, jednu po jednu.