Broj 10
Početna > Intervju > PSI POZITIVNO DELUJU NA LJUDE

Gorica Popović

PSI POZITIVNO DELUJU NA LJUDE

Gorica Popović osim što glumi i režira, peva i pronalazi zaboravljene šansone, štrika, kreira, šije, i komponuje. Zapamtili smo je po nezaboravnim rolama u filmovima “Nacionalna klasa”, “Miris poljskog cveća”, “Dorotej”, “Pad Italije”, “Direktan prenos”, “Nešto između”, “Halo taksi”, “Kraj rata”, “U raljama života”, “6 dana juna”, “Boj na Kosovu”... Ovaj put sa njom razgovaramo o kućnom ljubimcu psu rase čau čau Medi

Nakon prvog zvona na vratima porodičnog doma Popović-Petković začuo se lavež. Kućni ljubimac Gorice Popović, Meda, koji i izgledom podseća na medu, veselo je počeo da skače za dobrodošlicu. Član je domaćinstva više od dve godine. Gorici i njenom suprugu Nenadu Petković, inače saksofonisti koji putuje sa Kusturicom i ’No smoking orkestom’, ovo nije prvi ljubimac. Ona ima iskustva sa ljubimcima jer je oduvek rasla sa psima, naime njen otac je gajio kokere. ’Rođena sam u Kragujevcu, gde smo imali jedno veliko dvorište. Pamtim da smo imali kučiće i mačiće, ali uglavnom smo gajili kokere. Kasnije kada sam se ja osamostalila odlučila sam da uzgajam kokera’.
Medu su dobili od benda ’Zabranjeno pušenje’, kada je uginula njihova kokerka Cici koja je je imala 11.5 godina. ’Moj suprug je bio jako tužan pa je bend sa kojim je on tog trenutka bio u Francuskoj, rešio da ga malo oraspoloži. Ja sam bila u Beogradu kada su mi dali tu malu kucu koja je bila strašno smešna, izgledao je kao mala krznena loptica. Tada nisam znala o kojoj se rasi radi, da je u pitanju Čau Čau, dosta neobična kineska i jako stara rasa. Ovi psi su veliki čuvari, borci, čak sam čula da oni u paru napadaju medvede, toliko su jaki i borbeni. Bili su čuvari i na Kineskom Carskom dvoru’. Gorica dalje navodi kako ova vrsta pasa ima poseban karakter, da imaju neku vrstu distance, ne idu u zagrljaj na prvu loptu, kao npr. kokeri ili seteri. ’Voli da se pravi važan, sav je ponosit, tvrdoglav, hoće da se kači sa drugim muškim kucama, da se dokazuje. Nama je trebalo dosta vremena da se naviknemo na to, da naučimo da ga držimo na uzdi. Meda je bio užasno nemiran kao beba, glodao je, grickao sve što je stigao, bacao sa na nas... bili smo na ivici da ga vratimo, međutim sada ga ne bi dali ni za kakve pare. Sada smo ga vaspitali, shvatili smo da je on ustvari velika maza koja se mazi na poseban način, vrlo je sladak i umiljat’.

PAS NALIK LAVU

Gorica priča kako je, kada je dobila psa, otišla na internet da bi se informisala o psu i tu zapazila neverovatne recepte. ’Poznato je da u Kini jedu pse, iako se nastoji da se suzbije ta pojava. Pročitala sam da su Kinezima naručito slatke šapice za jelo, koje su sočne i debeljuškaste. Na žalost pronašli smo neke recepte i onda smo se nervirali’. Gorica ističe da danas u Beogradu ima dosta pasa rase Čau Čau, i da se njihova specifičnost ogleda naručito u grivi, koja čini da nalikuju na lavove, i po ljubičastim jezicima i desnima. Drugi psi malo zaziru od njih jer neobično izgledaju, kada se sretnu sa njim obično reže na njih, napadaju ili beže, u svakom slučaju nisu ravnodušni.
O Medinoj prvoj ljubavi Gorica kaže - ’Kada smo se doselili u ovaj kraj, pre nešto više od godinu dana, pojavila se dama njegove rase. Upoznali smo se sa ljudima koji imaju ženku po nazivu Besi, i iz te ljubavi se rodilo pet mladunaca, četiri žuta i jedan crni. Posle smo te mladunce često obilazili’.
O tome koliko joj je trebalo da Medu nauči osnove, Gorica u nastavku priča ’Pošto imam iskustvo od ranije sa kucama, Medu sam odmah počela da izvodim napolje, iako psi ne bi smeli da se izvode dok se ne vakcinišu. Spuštala sam ga u travu, gde je on zbunjeno posmatrao šta treba da radi. Naravno, na početku smo trčali i čistili za njim po kući, tukli ga novinom po guzi. Tada smo sklonili sve tepihe po kući. Smatram da pse najbrže možemo naučiti osnovama ako ga izvodimo u početku, tri puta na dan, odprilike uvek u isto vreme. Vremenom oni instiktivno nauče šta treba da rade’.
Gorica svakog jutra šeta sa Medom u Park šumi Zvezdara, koje je po njenom mišljenju, izvanredno mesto, sa divnim stazama za rekreaciju i šetnju. Upravo zahvaljujući ovim svakodnevnim šetnjama koje traju po sat vremena, Gorica je uspela da dotera svoju liniju. ’Presrećna sam što mogu tu da ga šetam jer zapravo ja svakog jutra na taj način imam kontakt sa prirodom. Svakog dana je ta šuma drugačija. Ljudi kada bi znali koliko je lepo izdvojiti vreme za šetnju, koliko to iskustvo prija organizmu, verujem da bi se češće šetali i nabavljali ljubimce. Ja sam Medi jako zahvalna za kondiciju koju sam stekla i za liniju koju sam sredila’.
Iako retko putuju u isto vreme, Gorica i njen suprug, ne razmišljaju kome će ostaviti ljubimca. Na letovanja i zimovanja ide svuda sa njima, tako da je već obišao Adu Bojanu, Zlatibor, Srebrno jezero gde imaju porodičnu vikendicu.
’Uđe u jezero i sedi u vodi, obažava da sedi u vodi malo zapliva recimo metar-dva, jer ima tešku dlaku. Svuda ga vodimo sa sobom, jedino ga nismo vodili avionom, ne želimo da mu priuštimo to neprijatno iskustvo’.
Gorica smatra da ima mnogo surovosti među životinjama - ’Mislim da su psi bića koja imaju samo njihovog gazdu koji ili se brine, ili se ne brine za njih. Kada ljudi nepotrebno vezuju ljubimce, zaborave da im daju vodu, izbace ih iz kuće kada im dosadi... to su strašne stvari. Borim se da svest o životinjama poraste, da ljudi shvate koliko pas zapravo može pozitivno da deluje na ljude’.

NESTAŠNI MEDA

Gorica priča jednu od brojnih dogodovština njenog mezimca – ’Kada sam jednom prilikom bila u park šumi Zvezdara, mestu gde vlasnici često šetaju svoje ljubimce, u šetnji sa Medom, jedna gospođa je šetala svog ljubimca. U pitanju je ptičar po imenu Gaša, inače Medin veliki suparnik. Kada smo izašli iz auta, naišao je Gaša sa svojom gazdaricom. Meda, koji je bio pušten, se zaleteo na Gašu i oni su počeli da se kovitlaju. Meda je išao unazad i u jednom trenutku nestao, upao je u šaht. Nismo znali kako da ga izvadimo. Pošto je on veliki pas neda da ga uzimamo u ruke, oseća se nesigurno. U pomoć su mi pritekle komšije koje su mi pomogle da ga izvučemo uz pomoć čaršava. Vadili smo ga skoro pola sata, iz dubine od dva metra. Srećom njemu nije bilo ništa’.

Autor: Suzana Stanarević