Broj 10
Početna > Intervju > LJUBAV JE NEIZLEČIVA LUDOST

Milomir Marić

LJUBAV JE NEIZLEČIVA LUDOST

Mada kaže da baš i nije stručnjak za teme koje govore o emocijama, poznati novinar Milomir Marić nam otkriva koju je ženu beskrajno voleo, na šta je sve spreman kada je zaljubljen, šta je izgubio onda kada je postao Njen i zašto se svaka ljubav neminovno završi razočarenjem

Šta ste sve u stanju da uradite kada se zaljubite?
Obično čuvam živu glavu, ali malo kada zaista uspevam i da je sačuvam! Besramno kapituliram kao poslednja kukavica. I sam se često stidim kakvu su sve krpu žene od mene uspevale da naprave. Kad god sam bio njihov, nisam bio svoj, pa uopšte i ne odgovaram za svoje neprilične postupke.

Ljubav opisujete kao stanje zanesenosti, kratkotrajne strasti, dugoročne racionalnosti…?
Ljubav se prostački tumači da za nekim jednostavno izgubite glavu i da više ne vidite i ono što je očigledno svakome sa strane. Višak strasti i osećanja najčešće dovodi do blagoslovenog gubitka razuma. Na kraju svake, pa i najveće ljubavi, je otrežnjenje i razočarenje. Međutim, ne postoji niko ko je u stanju da uživa u banalnoj realnosti. Zato je ljubav uvek nešto mnogo više od običnog života.

Šta dugoročno “hrani” ljubav?
Svaka ljubav počiva na uobrazilji i iluziji, na naročitoj sposobnosti da se voljena osoba u sopstvenoj glavi predstavi izuzetnijom, boljom i lepšom nego što jeste. To se zove iskrenost, a ne samoobmana. A ljubavi su zbog toga više izmišljene, nego stvarne sve dok vas polako ne prođe ljubavni zanos. Tada je za sve kasno! Ostaju samo lepa sećanja, da ne bude baš da je sve bilo besmisleno i bez nekog višeg i uzvišenijeg smisla.

Kada ste zbog Nje napravili najveću ludost?
Da sam se ja stvarno pitao, nikad zbog Nje ne bih napravio nijednu ludost, već isključivo nešto lepo, šarmantno i pametno. Ali, pošto sam se toliko puta uverio da to nijednoj ženi nikad nije imponovalo, često sam bio prisiljen da se odreknem sebe samo zbog njene ljubavi. Nimalo se time ne ponosim!

Po čemu su žene novinarke drugačije od ostalih?
Po tome što bez obzira na svoj izazovan i mio spoljni izgled iznad svega žele da imaju i sasvim mušku pamet. U tome su najčešće i uspevale! Nije slučajno što su trenutno neuporedivo bolji novinari od potpuno posrnulih muškaraca.

Koliko Vam znače posvete i kome ih Vi pišete?
Svakome ko još nešto želi da pročita! A takvih je, na žalost, sve manje. Živimo u vremenu u kome je svaka budala prezadovoljna svojom pameću i znanjem i nema nikakvu potrebu da bilo šta nauči.

Za koji lik iz literature biste rekli – da, to je idealna žena za mene?
Pošto je ljubav nešto užasno prevaziđeno i staromodno, potpuno nerazumno i neproračunato, oblik neizlečive ludosti, onda sam i za gotovo nemoguću kombinaciju Madam Rekamije (jedina među pobrojanima stvarno postojala), Eme Bovari, Ane Karenjine i Nataše Rostove.

Koliko nekoj ženi dugujete uspeh, a koliko žene Vama treba da zahvale zbog sopstvenog uspeha?
Pošto nisam imao drugih sredstava za život, morao sam da radim od malih nogu i da se veoma mlad afirmišem u svom poslu. A kasnije nisam smetao ženama koje su se iz neke svoje ekstravagancije, ili slabosti, ponekad osvrtale na mene – da budu još uspešnije, da bih lagodno mogao da se sakrijem u njihovu senku ili još radije- pod suknju.

Šta ženi nikada ne praštate?
Ja ženama bukvalno sve opraštam, a one meni gotovo ništa!

Šta je najveća čarolija između muškarca i žene?
Kad se razumeju i sporazumeju čak i pogledom, bez ikakvih suvišnih reči i dokaza.

Koliko je za Vas ljubav realna, a koliko imaginarna?
Kad god sam pomislio i ponadao se da je ljubav nešto realno, konkretno i opipljivo – odmaglila je negde jako daleko od mene.

Jel' ima neko prema kome gajite beskrajnu ljubav i ko je to?
Moja beskrajna ljubav je već jednu deceniju rezervisana isključivo za Vesnu Radusinović. Međutim, njoj je to bilo užasno malo!

Da li postoji žena za koju biste mogli da kažete da Vam je obeležila život?
Moje nevolje su uvek dolazile zbog retkih uzaludnih pokušaja da sam obeležim vlastiti život! To je proglašavano za osobenjaštvo, samoživost i nedostatak osećajnosti jednog emotivnog drvenog invalida. Zato sam iz nevolje i postao pokorni rob i igračka na navijanje u ženskim rukama. Pristao sam da budem šta god ona hoće. Odavno ne znam ni ko sam, ni šta sam. Često me na ulici sasvim nepoznati ljudi podsete na neko od mojih potpuno zagubljenih lica iz prošlih života, ali ja se sebe odista više ne sećam.