Broj 308
Početna > Intervju > Milena Vasić : dama bez blama

Milena Vasić : dama bez blama

Popularna glumica Milena Vasić kaže da za razliku od glavne junakinje serije Dama bez blama, u privatnom životu ne reaguje impulsivno, već uspeva da izbroji do deset. Otkriva da je najviše opuštaju zvuk klavira, večernji izlasci i putovanja

Milena Vasić je u čuvenom šou-programu Dama bez blama gospođica, učiteljica, majka, šefica, pametnica, žena sa sto lica. U svakom slučaju, izaziva mnogo smeha i zabave.

Dama bez blama je autentična, duhovita, da li je ona deo i vašeg privatnog života?

Volela bih da sam svoja i slobodna u svakoj životnoj situaciji. Divno bi bilo kada bismo mogli da odreagujemo impulsivno, istinito, kako se osećamo u trenutku nezavisno od socijalno prihvatljivog kodeksa. Nažalost, morate brojati do deset. Dama nema blama jer ne zna da broji u sebi. Ona broji naglas iz sveg glasa, a često i viče, i kad se smeje, smeje se glasno, vrlo glasno.

Kako na ovu ulogu reaguju ljudi iz vaše okoline?

Neko kaže da je baš za mene i da smo slične, to me je, priznajem, malo zabrinulo. 

Koji je vaš najveći blam u životu, a koji na sceni?

Ima dosta smešnih situacija i iz mladosti i iz majčinskog perioda. Neki su bili duhoviti samo meni a drugima baš i ne.

 

Da li verujete da je smeh najbolji lek? 

Smeh je sigurno lek, blagotvoran i neophodan ali samo kada je iskren. Podsmeh je već opasan put, nešto sasvim drugo. 

Da li se slažete da se mnoge životne teškoće lakše prevazilaze uz osmeh?

Teškoće ne možemo rešavati uz osmeh jer su bolne i naše su, to je nemoguće, a ako su tuđe, to bi bilo neozbiljno. Problemi se rešavaju uz smirenu reč i hladnu glavu. Kad ih rešimo, onda se možemo smejati sebi kako nam je sve izgledalo teško a nije moralo biti.

Šta vas je u poslednje vreme nasmejalo do suza?

Porodica me uvek  nasmeje do suza, uglavnom sestra, ponekad i mama, ali nije za javnost.

Od žene se očekuje da bude lepa, pametna, nežna, da li je blam reći ne mogu, treba mi pomoć? 

Šta ćemo sa onim ženama koje se prenemažu i stalno kukaju kako ne mogu ovo ili ono. Žena treba da bude vredna i iskrena najpre prema sebi, a kad se umori, da zastane, odmori se i zatraži pomoć. Pravilna raspodela poslova u kući je veliki napredak za ženu. Da li deca sama pospremaju sobu, bacaju đubre, da li decu puštamo u prodavnicu, a o muževima da ne govorim... Ponekad je tako malo dovoljno da se ženi pomogne.

Spadate u ljubitelje putovanja, koja zemlja vam uvek izmami osmeh na lice?  

Nažalost, ne živimo u takvim uslovima da se možemo u jednu zemlju vraćati više puta, ni finansijski ni vremenski. Njujork i Istanbul su me fascinirali, ali London je grad kojem se često vraćam. Provodila sam vreme u Londonu i kao devojka pohađala razne kurseve glume i jezika. Život je tamo veoma dobro organizovan, praktičan a vrlo društven.

Koja je vaša omiljena antistres terapija?

Počela sam da idem na jogu, baš mi prija. Volim vodu i lečenje vodom. Najviše me opušta klavir. Uveče sviram, prvo uspavam decu, nešto za njihovu dušu, pa onda udovoljim sebi.

Da li su i vaša deca nasledila deo vašeg glumačkog talenta i humora? 

Ma, to je gluma po ceo dan u kući, ali trudim se da ne padam na njihove fore. Sin ulazi sitnim koracima u adolescenciju, jesu sitni ali napreduju svakim danom sve više. Pronalazi mir i koncentraciji u gitari, trenira vaterpolo a ćerka samo peva po ceo dan na izmišljenim jezicima koji podsete na engleski.

Da li po vašem mišljenju postoje muško-ženska prijateljstva?

Naravno da postoje, čine ih poštovanje i ljubav, kao i u svakom prijateljstvu.

Šta prvo primetite na muškarcu? 

Oči i osmeh. U očima jasno piše kakav je čovek a osmeh mi je odgovor šta misli o meni, tu sve pročitam.

Kakav tip muškarca uspeva da zadrži vaš pogled?

Onaj koji ume da me gleda.

O čemu sanjate i šta priželjkujete na profesionalnom i poslovnom planu?

Ima toliko toga, Život je lep i Život je čudo, sam po sebi. Na primer, sredila se jednom sa kumicom, krenule u grad, doterane, izlazimo iz kola, alarm klikćem i ponosno koračam ka kafeu u kome sedi pola grada i samo se za sekund okrenem i vidim kumu kako doslovce drži kola i viče: „Kumo ručna!", i odoše kola... bum. 

Žaklina Milenković