Broj 308
Početna > Prica > Aja Jung - mama u top formi

Aja Jung - mama u top formi

Naša čuvena balerina kaže da je porodica u današnje vreme projekat za orden, jer je potrebno mnogo ulaganja i priznaje da je zahvaljujući materinstvu postala odgovornija, hrabrija i samostalnija

Posle mnogih svakodnevnih obaveza balerina Aja Jung oazu mira nalazi u okrilju svoje porodice, supruga Fotisa Kanelopulosa i ćerke Dore i Zoji.  

Koje su, po vama, najbolje godine za porodicu, brak i decu?

Uverena sam da je svaka životna priča posebna, svako iskustvo individualno, svaki trenutak drugačiji. Nema pravila, univerzalnog recepta, niti određenih godina za porodicu. Pitanje je koliko smo spremni na obaveze, koliko smo voljni da ustupimo mesto nekom drugom, koliko želimo da narušimo svoju slobodu i svoj prostor. Kada stignu deca, svi prioriteti se menjaju. Takođe, treba imati u vidu da je porodica u današnje vreme projekat za orden, jer je potrebno mnogo ulaganja, ali i sreće da biste je stvorili i sačuvali.

Mislite li da majčinstvo menja ženu, njene poglede na život, dotadašnje vrednosti?

Zavisi od žene, ali je sigurno da dolaskom dece život dobija neki dublji smisao. Mene majčinstvo nije mnogo promenilo. Možda sam samo postala još odgovornija, u nekim situacijama i hrabrija, samostalnija. S decom sam dobila još više energije i bila u prilici da se uvek pametno organizujem. Takođe, više nisam bila sama. Deca su postala suština svega, ono zbog čega stvaram, kreiram i vraćam se uveče kući. Nisam mama koja kuva, koja se mnogo potresa oko povišene temperature, koja sluša i iščitava savete i priručnike o uzgajanju dece. Svoj instinkt sledim, i dobro mi ide. Posmatrajući život iz vremena sadašnjeg, znam da su žene u mojoj porodici bile drugačije, posebne, sve samo ne jednostavne. Na nekoga sam povukla da uvek moram sama da tresnem glavom o zid.

Balerina ste i uvek u top-formi. Da li ste bili aktivni tokom trudnoće i koliko vam je vremena trebalo da povratite devojačku figuru?

Tokom druge trudnoće skoro da nisam ni gubila figuru, a odmah po izlasku iz bolnice, istog dana, imala sam sastanak u Francuskom kulturnom centru. Popela sam se na štikle, utegla u neku letnju haljinicu i krenula uz Francusku ulicu do Knez Mihailove, obavila posao i vratila se kući. Niko nije ni ukapirao da sam se samo pre tri dana porodila carskim rezom. Sve me je bolelo, ali sam sebi dokazala da mi ne treba ni dan trudničkog bolovanja. Nakon tog sastanka, nastavila sam istim tempom kao i pre porođaja. Od šest ujutro, do kasno u noć. Bez stajanja. Kod prve trudnoće, bilo je malo više straha i neizvesnosti. Pošto sam živela na Krfu, s plaže sam otišla u bolnicu, a pre porođaja sebi zakazala gostovanja i baletska takmičenja po Italiji. Imala sam tačno tri meseca da se vratim u formu. Ta vrsta obaveze, koju sam sama sebi zacrtala, vratila me je u dobru psihofizičku kondiciju i donela jednu vrednu nagradu. Kada neko govori o postporođajnoj depresiji, kada o hranjenju i večernjem kupanju bebe ispreda naučni rad ili se godinu dana oporavlja od trudnoće i dojenja usred noći, ja stvarno ne umem da učestvujem. Smejem se u sebi i razmišljam koliko sam toga uradila za to vreme, a opet uvek bila prisutna za svoju decu i uživala u svakom njihovom pogledu i osmehu. Nisam imala vremena da beležim, već sam išla dalje, jer je mnogo toga bilo ispred nas.

Mnogi veruju da ime donekle određuje ličnost deteta, da li ste se možda i vi time rukovodili kada ste birali imena za ćerke?

Želela sam da deca imaju kratka imena. U Srbiji se često od dugačkih imena prave svakakvi nadimci, i to mi je oduvek bilo nekako bez veze. Dora znači dar, a moja ćerka je dobila to ime zahvaljujući jednoj poznatoj grčkoj političarki, koja mi je oduvek bila beskrajno lepa i zanimljiva. Zoi znači život, i ona je zaista unela posebnu dinamiku života u našu familiju. Obe nose moje prezime, i nije im lako. Mislim da je zvučno ime velika obaveza. Morate ga opravdati, jer se lako pamti, a teško zaboravlja. 

Kakav ste odnos izgradili sa ćerkama, a kakav suprug?

Moj suprug je pravi požrtvovani tata, izuzetno osetljiv i brižan prema ćerkama. Ja nisam takva. Više mi se čini da je moja uloga drugarska i opuštena, sve dok se ne pređe crta. Kada uvodim red, umem da budem teška, i to zna da potraje. Pa ipak, najveće avanture i ludosti koje deca pamte vezane su za vreme koje provode sa mnom. Za savet takođe dolaze kod mene, a kada ih neko povredi, mama je ta koja će da dozove pravdu.

S obzirom na to da je velika razlika u godinama između Dore i Zoi, kako se sestre slažu i koliko se razlikuju po temperamentu?

Veoma se razlikuju, u svemu. Toliko da i nisu za poređenje. Pošto je razlika velika, među njima nema ni konkurencije. Dora je rasla u sasvim drugačijem okruženju, na ostrvu, i putovala stalno sa mnom. Do polaska u osnovnu školu obišla je ceo svet. Od Meksika do Emirata i od Njujorka do Kazablanke. Bila je mirno, poslušno dete, koje niko ne bi ni primetio u pozorištu, u avionu, na nekom važnom poslovnom sastanku, na beskonačnim probama u baletskoj sali... Zoi je nemirna, tako da je niko osim mene ne bi ni do Pančeva vodio. S druge strane, beskrajno je zanimljiva, elokventna, ambiciozna i svoja. Jedna je oduševljavala svojom dobrotom i tišinom, a druga sve baca u nesvest svojim izmišljotinama i brzinom. Krfljanka i Dorćolka, dva sveta koja će se dopunjavati.

Dora je odavno zagazila u „lude godine", kako izlazite na kraj s tinejdžerskim bubicama? 

Trudim se. Ne znam da li mi polazi za rukom, ali ne pridajem značaj bubicama, jer ja u svojoj glavi još uvek gajim mnogo buba, tako da bih volela da deo onog osećaja da je zaštićena, a slobodna - još dugo zadrži.

Da li se ćerke bave nekim sportom ili su krenule vašim baletskim stopama?

Očekujemo da Zoi krene na balet. Problem je što ona sa svoje četiri godine već želi ili da igra na sceni ili da predaje balet drugoj deci. Ne smatra da treba od nekoga da uči, jer toliko toga već zna. Dora je u igri od kada se rodila i verujem da kod nje postoji želja da radi nešto što je u vezi s teatrom ili umetnošću. Vreme će pokazati. 

Koliko je, po vama, važno da se deca od malih nogu bave nekim sportom?

Jedino što sam kao mala volela jeste da se klizam, vozim rolšue i plivam u moru. Ne volim grupne sportove, a lopte se panično plašim. U tom smislu, nisam baš neki roditelj koji smatra da sport treba da bude obaveza. Logično je da navijam za balet i umetnički sadržaj, a ne za košarku.

Dok gledate ćerke kako rastu, o čemu razmišljate, a od čega strahujete?

Strahujem od njihovog odrastanja u ovoj zemlji, od života u Srbiji... Ne mislim da ovde stanuje dobra budućnost. Nije bilo budućnosti ni pre par godina, ali je bilo malo više entuzijazma. Volela bih da žive u nekom sistemu gde će im biti dozvoljeno da napreduju, da planiraju, da budu različite i uspešne. U mojoj familiji se od 1945. godine naovamo uvek neko pakovao i odlazio, zauvek. Tužno je, takođe, što niko od tih koji su otišli nikada nije ni pomišljao da se vrati. Čak ni njihova deca, ni unuci.

Koliko ćete uticati na životne izbore svojih mezimica?

Ne želim da utičem nimalo. I mene je neko pustio da budem balerina, pa ne bih ni ja njima da branim da idu za svojom zvezdom.

Vrhunski organizator

Aja je jedan od osnivača i direktor Beogradskog festivala igre (BFI), direktor Nacionalne fondacije za igru, predsednik Nacionalnog komiteta Međunarodnog saveta za igru pri Unesku i potpredsednik evropskog ogranka Svetske plesne alijanse

Dragana Rodić